Ми који смо живели у социјализму и капитализму, у Србији која је прешла изједнопартијског у вишепартијски поредак, у сазнајној смо прилици да истражујемо подударности неких облика мишљења и понашања појединаца, друштвених група и политичких странака. То се пре свега односи на степен реалног мишљења и њиховог насилничког понашања.
У социјализму нереално мишљење које може да се именује као фантазија, утопија лансирано је из једине партије која је пропагирала „социјализам као светски процес", „братство и јединство". Свакоме са здравим чулима било је јасно да то није тачно, да је измишљено а да се одвија супротно: капитализам као светски процес и раст непријатељства у самоуправном социјализму. Слична фантастика се понављала и у борби против оних, по правилу приватних, противника процеса о коме је реч, власти монополне партије и доживотног председника СФРЈ. Тако је за приватни памфлет о Титу писац Момчило Селић био осуђен на пет година затвора!
За проучаваоце друштвених и политичких догађаја и понашања актера у њима, питање је да ли су овакви начини мишљења и понашања напуштени (превазиђени дијалектички) у вишестраначком капитализму. Сигурно је да су неки облици идеализма и репресије одбачени у српској демократији. Али не и други облици антиреализма (глупости) и насилничког понашања у јавној и политичкој области.
Има превише примера, ево неких. Током блокадерског деловања, дошло је и до сукоба делова студената и грађана са полицијом, којом приликом су бацане бакље, камење, штангле на органе реда. Тај чин се у делу блокадерске јавности тумачио као „напад полиције на слободне грађане". Овакво мишљење и низ сличних очигледно није реално, није ослоњено на чињенице већ је измишљено. Могло би се именовати и као донкихотско мишљење у коме је стварност оно што чине чаролије, волшебници, утваре.
На структурно исти начин, комунистички големаши су сваки протест у фабрикама или на улици тумачили као допринос борби против „деформација социјализма" и допринос борби за развој самоуправљања (студентски бунт 1968).
У српској демократији видели смо разне облике политичке, опозиционе инструментализације институција у тзв. друштвеној надградњи- култура и образовање. Запослени из тих установа, вођени својим политичким жељама и плановима запоседну јавне, државе просторије и ступе у блокаде или у протесте. Драстичан пример је позориште у коме глумци после представе манифестују своје политичко опредељење пред публиком у којој сигурно има оних који имају другачији политички избор. Али ни то није све: они се устремљују на оне глумце који одбијају политички перформанс у уметничкој кући. И тако долазе под удар оних који бране неуметнички, политички део представе.
Овакав напад на слободно мишљење појединца и групе није оригиналност демократије у којој данас живимо. То се на истоветан начин догађало у комунизму са том разликом што је имало правно залеђе. У институцијама друштвене надградње деловале су партијске ћелије и оне су поравнавале понашања и мишљења запослених. Када би се неко усудио да буде другачији, одмах би кренула хајка као што се десило песнику Гојку Ђогу; не само да су му песме забрањене већ је ухапшен и осуђен на једногодишњу казну затвора. А било је превише приватних несрећа и драма због слободног мишљења, а за које јавност није знала.
Шта нам показују структурно неки слични облици политичког мишљења и понашања у комунизму и демократији? Изгледа да је моћ нереалног мишљења према стварности таква да нема институција које ће то исправити. Неки људи мисле као Дон Кихот, па упорно тврде да је крчма замак, и нема начина да га убедите. И у свакодневном животу наилазимо на људе који тврде фантастичне ствари, нешто што нема додира са реалношћу; не остаје вам ништа друго него да се питате одакле тече такво мишљење?
Нема институција које би биле заштићене од политичких злоупотреба политичких и сваке друге. У бившем поретку, политичка употреба је била уоквирена авангардном мисијом партије на власти која је могла да намеће своју вољу некомунистима. Демократија је политичку авангарду дала свакој партији, сваком појединцу у руке тако да није потребна никаква дозвола за оне који би хтели да намећу своју политику онима који другачије политички мисле. Власт то чини процесуалним путем, а делови опозиције и грађанства насилним средствима. Политичка мањина би хтела да, без општих избора, буде политичка већина. И при том, гле чуда славе демократију!
И тако теку дани, тако тече политичка историја у Србији у којој се мењају институције, а антропологија споро или никако.