Они Срби који размишљају о националној судбини свог народа у 20. веку, данас и у будућности, постављаће једно питање на које ће тешко наћи одговор: зашто су политички и научно-културни Срби пристали на стварање југословенске државе 1918. године? Морали су да гледају унапред и да промисле све националне, политичке, културне последице одустајања од своје националне државе, оне државе која би око матице окупила Србе у Аустроугарској царевини и Турској.

Српски биланс у југословенству је катастрофалан, нешто због туђих интереса, а нешто и због својих заблуда и незнања. О том догађају историчари су написали књиге. О српским заблудама такође. Већ и пре стварања Краљевине СХС у Хрватској су постојале политичке групе (Јосип Франк) и антисрпска идеологија (Анте Старчевић) а то је био сигнал да темељ нове државе нема сигурност. Упркос томе Срби прихватају договор са „пројугословенским" Хрватима о заједничкој држави. Хрватима су помагали западни антисрпски суфлери све у страху да се не оснује етничка српска држава.

И шта се догодило? Усташтво се развило у међуратном раздобљу (1918-1941). Анте Павелић у Италији организује усташе уз дозволу италијанске власти. У 1921. години су учестали качачки напади на сараднике југословенске власти као што су: кметови, пандури, председници општина и други. Познатије вође качака су били Азем Бејта (познат и као Азем Галица), Бајрам Цури, Хасан Вучитрна, Исо Бољетинац, Мехмед Делија, Елез Јусуф и други, који су скоро у свим местима имали своје одреде.

Међуратна Југославија подрхтава на међунационалним сукобима и сепаратизмима.

У рату 1941-1945, на југословенском простору створене су националне војске и држава НДХ. Муслиманске формације у Босни у служби су НДХ и Немаца на подручју Подриња. Између 1941. и 1945. године, за време фашистичке окупације, Италија је ставила највећи део Косова, западне делове Македоније и источне делове Црне Горе под управу квислиншке владе Краљевине Албаније, која је била италијански протекторат.

Зверски покољ Срба организовала је НДХ са Павелићем на челу. Основани су већ 1941. логори Јасеновац – Јадовно, Госпић – Паг, (велебитске јаме) Стара Градишка, Јастребарски логор за децу. Спаљени су Срби 29. јула 1941. у глинској цркви Рођење Пресвете Богородице, бацани живи у јаму Пребиловци у Херцеговини. У Санском мосту, на Шушњару 1941. побијено преко пет хиљада Срба.

А онда се десило политичко чудо! Срби, српски комунисти прелазе преко свих злочина и геноцида и измишљају идеологију братства и јединства, као да су после 1945. наступили неки нови Хрвати, муслимани, Албанци — без икакве везе са ратним раздобљем!

Крвник и жртва за истим столом! То није могло да траје дуго. Буди се усташлук у Хрватској који ће букнути 1990. године. Албански сепаратизам се огласио 1981, одмах после Титове смрти. Косовски демонстранти су носили Титове слике и узвикивали слоган „Косово – република". Муслимани у Босни и Херцеговини се наоружавају и пре 1992-1995. Борба против Срба започиње у Источној Босни: Скелна, Кравица, Сарајево. СФРЈ се национално, политички и војно растура 1992, а 1999. године НАТО бомбардује Србе да би отели Косово и Метохију.

Србија се враћа тамо где је била пре 1918. године.

А где је била? Имала је своју државу коју је крвљу а не за столовима изборила и пре 1878. године. Друге нације и вере чекале су Југославију. Зашто 1918. нису прикључили српске крајеве својој матици већ су ступили у оснивање Југославије? Тешко питање још тежи одговор: зашто су Срби радили на стварању Југославије?

Али биланс је трагичан. Створили су државу у којој су убијани, протеривани, клеветани, културно одузимани. И при том изгубили преко два милиона својих сународника. Оваква и слична подсећања, размишљања треба да послуже преиспитивању српског политичког ума данас и у будућности. Југословенско искуство треба да буде дежурна опомена да свака политичка одлука има у себи нешто далекосежно. А понекад и судбинско.