Власт оличена у Милошу прво убија Карађорђа 1817. као политичког противника, а потом креће у суров, немилостив обрачун са хајдучијом. У време стварања српске државе, суровост односа између власти и народа била је преовлађујућа, упркос општим циљевима ослобађања од Турске власти и успостављања своје државе.

Објашњење хајдучије у српском народу тражи се на више страна. Указује се да народ креће у побуну због великих пореза и лошег управљања јавним пословима. Данас бисмо рекли због погоршања материјалног живота. Други разлог могао је бити одговор народа на самовољу, бахатост људи који су радили у државној управи.

Историчар Михаило Гавриловић указује на досељенички српски народ током 18. века у београдски пашалук из старе Рашке, црногорских брда, Херцеговине, Косова и Метохије. То су бунтовници и борци против Турака, по занимању сточари који су своју недисциплину и живот са пушком у руци наставили да живе у Шумадији. Они су са лакоћом дизали буне против турског зулума али и против своје власти по свом схватању правде и реда. У околностима државе у настанку, без правне свести, ширила се хајдучија, одметање од власти, крађе и убиства. По Слободану Јовановићу, буне и хајдучије под Милошем нису имале узрок у великим порезима и рђавој управи, већ у „анархистичким особинама самог народа". Национални карактер се обликује деценијама и вековима. Окосница овог појма је преовлађујући начин осећања, мишљења, понашања, начин реаговања на одређене догађаје и личности. Етнопсихологија је део идентитета као што су то језик, вера, историја, обичаји, митологија. Када данас гледамо „хајдучке" нападе на демократски бирану власт у Србији, нападе који крше све процедуре, нападе који се могу тумачити на донкихотски начин, нема друге до подсећања на прошла времена. Ми видимо сличан политички менталитет, „анархистичке особине самог народа", које се провлаче кроз два последња века. Колико је било буна, хајдучија, крађа, убистава? Довољна је само чињеница судбине српских владара 1804. до данас.

Српске етнопсихолошке особине нису чист производ душе, оне душе која је лишена друштвено-историјског корена и политичке условљености. Цвијићев појам „психичког типа" обухвата утицај природне средине, свакодневног живота становништва на интелектуалне, емоционалне, моралне и социјалне особине, друштвене организације и вредности. Овом списку недостаје опис начина живота. А српски начин живота се вековима одвијао у условима сеоско-варошког амбијента.

У српском понашању Слободан Јовановић је открио брза одушевљавања, разјаривања, меланхолију али плаховитост и јунаштво, снажно осећање правде. У односу између друштвених форми (закона и установа) и навика, осећања и веровања у српском колективном понашању превагу има ово друго. Осећање правде је толико јако да Срби често сматрају неправдом стриктну примену закона.

Српски начин мишљења није чврсто повезан с последицама које из њега произлазе; у неким околностима повезан је са митопоетском свешћу. Другим речима, однос према стварности посредован је митом, а не разлогом. Према суду Слободана Јовановића, српска свест о јунаштву „не пита шта јесте, а шта није могућно", она носи у себи једну самоубилачку црту (бунтовништво, пркос, несавитљивост).

Српска антропологија је пуна неке природне динамике, „енергије и амбиције", слабог самосавлађивања. Склоност хаотичности, а не организованости последица је „индивидуалног динамизма". Слично мишљење налазимо и код Богдана Поповића с почетка 20. века: Срби имају јак темперамент, брзо плану кад им се жеље и планови не испуне због правних или политичких препрека. Из овога следи закључак да Срби нису научили вештину „самосавлађивања". Као и код осећања правде, тако и овде морамо да се упитамо колико је та неспособност самосавлађивања изражена у деловању јавних личности.

Поред дејства социјално-историјских фактора у Србији се конституисала једна особена традиција мишљења о политичкој стварности. Начин мишљења има дубоке корене у српској митологији. "кружног мишљења" (ново се увек враћа првобитном). Сви облици митског мишљења имају своје порекло у емотивним слојевима људске природе. Митска мисао се храни импресијама, она не мари за разлоге и доказе. Логичку трезвеност и смиреност, мит замењује живошћу и усплахиреношћу. Песничка артикулација историје српског народа, била је темељ за рађање особеног значења политике: то је место где се води непрестана борба, најпре против страних завојевача (Османлија) а потом "између саме браће".

Историјска традиција "борбе за националну слободу" морала је да утисне печат борбености и херојства на биће народа и младе српске интелигенције. Још у средњем веку формиран је један културнополитички архетип српске историје у чијем су средишту вредности слободе и патње. Борба са Турцима је борба за слободу али и за одбрану свог имања, своје земље. Она је имала економско и политичко значење. Истовремено из такве борбе израстао је индивидуализам егоистичког типа („брзо се узрујавају под утицајем спољашњих утисака, раздражљиви су, напрасити, са јаком срџбом када се жеље не испуне"). Из сеоско-варошког дуговеког живота кристалисале су се две социјално психолошке, етнолошке особене српског човека: индивидуални егоизам (израстао из везаности за посед земље) и национална слобода (из борбе са Турцима и другим освајачима). Оваква социополитичка историје, сазнајно и емоционално, одређује српску антропологију, самим тим и мишљење српског човека: дух слободе, анархични индивидуализам, слаба кооперативност, патриотизам на једној и издајство на другој страни.