Књигу Демократија у Америци Алексис де Токвил је писао око 1830. године. После 190. година актуелност његове књиге је неслућена. Овај велики Француз је наслутио будућност америчке демократије - незаустављиво ширење свог схватања живота и улоге моћи и силе у свету. Данас када та држава отворено говори о свом владању светом морамо се запитати из ког извора потиче то уверење. Одговор је: из особеног антрополошког темеља америчке демократије.
Америка је земља без историјског памћења. Чињеница да њена историја почиње од 1607. када су се први исељеници из Енглеске искрцали на обалу "новог света" означава ону полазну тачку од које почиње разумевање духа и стања закона једног народа. Од те године Американац незаустављиво осваја простор према Западу и Југу. На том путу они стичу богатство, потискују и истребљују индијанска племена а у циљу бржег богаћења оснивају институцију ропства (увоз црначког становништва из Африке).
Оваква историја Америке морала је да има у својој полазној тачки сасвим одређено схватање човека, његових колективних нарави (менталитета). Без "америчких" психолошких, моралних и социјалних особина личности не би било могућно тако експлозивно ширење досељеника на нове просторе.
Какав је то човек и којим вредностима он стреми? Основна карактеролошка црта америчког човека, коју Токвил на више места своје књиге подвлачи, јесте страст према материјалном благостању. Оријентација на материјално богаћење је свеопшта. "Сав је свет ту заокупљен старањем да се задовоље и најмање телесне потребе и да се обезбеде и најситније удобности у животу" (стр. 480).
Преокупација личним богаћењем ствара особину похлепности у којој доминира богатство али одмах затим моћ и слава. Материјално богатство тежи власти као инструменту заштите или славе. Љубав према богатству је "у суштини свих поступака Американаца, што свим њиховим страстима даје као неку породичну сличност а њихов призор убрзо чини заморним" (стр. 560).
Нема сумње да су само овакве особине личности могле да остваре онакав материјални друштвени развитак Америке какав нису успеле старе цивилизације Европе и света. Ако је човек похлепан, опседнут богаћењем, онда то мора бити и "социјални карактер" заједнице. "Све државе Уније понете су истовремено кретањем ка богатству" (стр. 322). Оне неуморно производе и тргују.
Стицању богатства и благостања као темељном циљу појединца и заједнице подређена је и вредност слободе. Она је инструмент богаћења. У слободи Американац налази "најбоље оруђе и најсигурнију гарантију за своје благостање. Они те две ствари воле једну због друге" (стр. 491).
У демократском друштву људи су равноправни у трци за богаћењем, свака јединка се окреће само себи и својим потребама. Од осталих људи он зна за породицу и евентуално за личне пријатеље. Остале грађане он види иако је стално поред њих "додирује их али их не осећа". Тај појединац који страсно тежи богатству, моћи и слави "постоји само у себи и само за себе" (стр. 634).
Историјски особена психо-социјална и морална структура америчког човека успела је да за два века претекне у економском и војном погледу све државе света. Морамо се стога упитати: куда води такав човек и таква држава? Да ли се страст богаћења може обуздати у границама Америке или она неумитно тежи даљем ширењу и све снажнијем продору на друга континента.
Рађа се једна "индустријска аристократија" каква се никад до сада није појавила. Управо на ту страну, вели Токвил, сви пријатељи демократије "треба непрестано да упиру забринут поглед" (стр. 507). Откуда ова бојазан? Парадоксално али уверљиво Токвил открива у ширењу богатства и благостања "изванредне могућности за успостављање деспотизма" (стр. 633). Али он одмах упозорава да стара значења тираније и деспотизма ту не одговарају. Нови деспотизам који се темељи на богатству Токвил именује новом врстом потчињености, новом старатељском влашћу. Својства новог деспотизма била би у његовој "свеобухватности, а благости, срозавао би човека без мучења" (стр. 634).
Незаустављиви егоизам субјекта, његова умреженост у море институција и кидање емоционалне везе појединца и друштва чине онај социјални темељ на коме се подиже "огромна старатељска власт" која бди над судбином слободних равноправних грађана. Таква власт је "апсолутна, свеобухватна до ситница, уређена прописима, далековида и блага" (стр. 634). Нема бруталне силе, тајне полиције већ благе невидљиве апсолутне власти.
Може ли та власт остати у границама Америке? Токвил користи једну аналогију са старим Римом. "Све их гони да овладају морима, као што је Римљане гонило да освоје свет" (стр. 345). Данас је трговина заменила океане. Хоће ли се поновити судбина Рима?
Страст богаћења и успех у освајању америчког континента формирале су одређене црте америчког ЈА. Они су створили "неизмерно високо мишљење о себи" (319). Емоционално га испуњава осећање гордости и самољубивости.
Самовеличање Американаца се испољава посебно у односу са другим - неамеричким људима. Он очекује од странца да без устезања преузме слику коју су Американци о себи створили. Кад Американац полази у иностранство, срце му се надима од поноса. "Стигне у Европу и већ при првом кораку опажа да свет ту баш није толико обузет Америком и њеним становницима колико је он замишљао. То почне да га узрујава" (518). Из те емоционалне реакције на однос другог према себи, произилази један тип самозаљубљености који води конфликтности чим дође у додир са другим културама и другим народима.
Токвил сведочи о високом степену нетолеранције према странцима и то на апсурдан начин. Они не подносе критику на свој рачун, а похвале примају у суперлативу. "У додиру са странцима Американци се показују нетрпељиви и према најситнијој покуди, а незајажљиви за похвале. И најмања похвала им годи, али и највећа их ретко задовољи" (стр. 558). На похвалу да је Америка земља у којој се добро живи и у којој се ужива слобода, Американци одговарају да нема такве земље на свету и да је мало народа који су достојни да уживају слободу.
Огромна нарцисоидност америчког човека мора да остави последице у комуникацији са странцима. Овај човек у комуникацији полази од претпостављене хијерархије вредности а не од њихове плуралности и релативизма. Такав приступ другима видан је као на длану у освит 21 века.
Оријентација на неумерено богаћење производи културолошке последице: потискују се историјом обликоване културне разлике међу народима. У условима доминације једне вредносне оријентације - стицање материјалног богатства и моћи, смањују се индивидуалне разлике у идејама, навикама, страстима, склоностима. Токвил запажа ширење униформности. "Разноликост нестаје из људске врсте; исти начин понашања, мишљења и осећања налазимо по свим крајевима света" (561). Човечанству ће преостати неколико општих појмова о добру и злу, похвали и казни. Слобода и морално суђење ће бити истиснути из историје.
Једна Токвилова мисао је профетска. "Свет верује да ће нова друштва сваког дана мењати свој лик, а ја се бојим да напослетку не остане сувише непроменљиво при истим институцијама, истим предрасудама и истим обичајима; те да се људски род не заустави и не ограничи, а њихов дух да се не почне вечито само вртети у круг, не стварајући нових идеја; да ће се човек можда исцрпљивати у скученом, усамљеном јаловом кретању, а да човечанство, само гибајући се непрестано, неће напредовати" (588).
Самоодређење америчких влада као субјекта демократизације света, може се оспоравати Токвиловим аргументима. "Извоз демократије" прети политичком и демократском релативизму света. Тежња да свет постане демократичнији доступна је на нивоу неких основних демократских институција као што су слобода оснивања партија, избори за народне представнике, независни суд. Међутим, све оно што припада националној политичкој култури треба изоставити из процеса глобализацији демократије. Промене у политичком животу једне државе треба да буду резултат њеног унутрашњег еволутивног развитка. Било би добро да се, примера ради, шеријатско право замени демократским законодавством али та промена не би била добра уколико би дошла из иностранства. То право је део хиљадугодишње традиције, урасло је у културу исламског схватања казне. Неисламским културама то може изгледати недопустиво, али њихова критика не треба да се заснива на некаквом универзализму политичке културе.
Проблем са извозом америчке демократије јесте у томе што су њој иманентне вредности ширења богатства и привреде. Стално увећавати производњу, трговину, богатство - то је основа за успостављање доминације (војне) у свету. Можемо ли замислити свет у демократском руху са Америком на престолу. Шта ће ту остати од света и живота?
А када је реч о односу данашње Америке према Србима, мора се закључити да Срби, следећи Токвила, нису довољно хвалили ту државу. На Србију па до Ирана, Американци су бацили на тоне бомби и других убојних средстава. Нису користили дипломатију и мирна средства. Зашто? Зар није Токвил предвидео будућност америчке антропологије?