Историја је „произвела" нову чињеницу: Албанци на Косову и Метохији, после НАТО бомбардовања 1999. противуставно су прогласили независност 17. фебруара 2008. а неке државе из Европске Уније признале су српску Покрајину као независну државу. Таква војна и правна агресија према Републици Србији, није имала никаквог основа у међународним правилима већ у политичкој вољи задатог дела „међународне заједнице". Створено је једно аномично стање са далекосежним последицама. А почело је, сва је прилика, ово змијско клупко да се одмотава и у време социјалистичке Југославије. Добрица Ћосић у Личној историји једног доба ЛИЈД (15.11.1992) пише да је немачки министар спољних послова Клаус Кинкел, захтевао 1992. године да Косово добије специјални аутономни статус и поштовање људских права у Покрајини. Нешто слично је тражио и француски шеф дипломатије Ролан Дима. Упркос свим политичким, културно-историјским и правним чињеницама. И почетком 1993. године, на преговорима о рату у БиХ у Женеви, преговарачи Венс и Овен позивају Ћосића на вечеру и разговор искључиво о Косову. Откуда та тема? Они испитују његово мишљење и завршавају разговор да треба ћутати о КиМ у наредних пет година (ЛИЈД, 5.1.1993). Најопасније упозорење стигло је из Америке. Бил Клинтон је упутио писмо Слободану Милошевићу, 3.3.1993. године, у којем пише: „у случају сукоба на Косову који би био изазван са српске стране САД ће бити спремне да пошаљу војне снаге на Косово и у Србију" (ЛИЈД, 3.3.1993). Група америчких конгресмена на челу са Елиот Ингелом (осуђеним због корупције), боравила је на Косову 13. 4. 1993. године и обећала помоћ лидерима албанских партија помоћ САД у остваривању циљева „Републике Косова".

Дакле, видимо да је припрема војне инвазије на КиМ и Србију припремана готово једну деценију (а можда и дуже). Чињеница је да се НАТО план бомбардовања припремао давно пре 1999. године. Србија се данас налази пред огромним националним, државним и политичким питањима: шта може или шта мора да чини Србија у новим историјским околностима створеним после 1999. и 2008. године?

У српској дискусији о КиМ искристалисале су се четири опције. Једна, највећа, држи да је КиМ део Републике Србије, друга мањинска, ћутке прелази преко овог питања, не изјашњава се, трећа маргинална, да се Србија одрекне КиМ, четврта шапуће да се обави подела на српски и албански део.

И у таквим околностима одговоран однос према косовском питању захтева дијалог о општенационалном ставу разговор у коме учествују – политичари у власти и опозицији који доносе одлуке, стручна и интелектуална јавност која разматра могућа решења, правници. Такви разговори треба да покажу како је брига о КиМ на врху државног и националног приоритета.

У средишту општенационалног става је идеја о КиМ као неодвојивом делу Србије. Основни аргумент је да се нипошто не може пристати на fait accompli НАТО државе, да се не може пристати на протеривање Срба са КиМ и да је историјско кретање непредвидиво.

Најважније питање у дијалогу о КиМ свакако је могућност успостављања што чвршће унутарсрпске сагласности у борби за КиМ. Ко у тој борби има водећу улогу? Одговор је: држава, црква, родољубива интелектуална јавност, медији, образовање.

Косово и Метохија ће још дуги низ година и деценија бити нерешено питање за све оне који хоће да га отму из уставноправног састава Републике Србије. У таквим околностима Србија и српски народ требало би да се припреме на деловање дугог трајања. Искуство је показало да само чврст став у одбрани сопствених националних интереса може да принуди иностране освајаче КиМ да измене своју политику према овој покрајини. То значи да све кључне установе и организације државе, цркве, медија, образовања и патриотских интелектуалаца морају да рачунају на политичку, научну и дипломатску борбу за Косово и Метохију на дужу стазу. За правни статус КиМ и повратак становника протераних. Стратешки пут деловања Србије у одбрани КиМ треба да се концентрише на исправљање колосалне неправде и безакоња држава и влада које су учествовале у бомбардовању и отимању ове српске покрајине. Дипломатска борба мора да се води без предаха, како рада на отпризнавању, тако и на држању ове теме у ОУН. Србија нема силу да се супротстави НАТО алијанси, али има правну аргументацију и морална начела која нису без значаја у међународној политици. Зашто би Србија мирно гледала рушевине државне зграде, отимање КиМ, када то треба да учини рушитељ? У општем послу одбране КиМ највећи српски непријатељ биће малодушност, неорганизованост и политичке ометајуће страсти неких странака и група, а не сила нама несклоног западног иностранства. А то је основни разлог да се на организован начин ангажују сви они јавни делатници који могу да помогну у борби за међународни правни поредак, за правду Србије у чијем је средишту Косово и Метохија.