Слика скупштинске и ванскупштинске опозиције део је сваке, па и српске политичке културе. Она се појављује у облицима сарадње и сукоба око програмских циљева, начина деловања, водећих личности. Али постоје неки суштински, егзистенцијални национални и државни интереси око којих власт и опозиција разговарају, у мирним или ратним околностима. Бива да власт не жели да разговара са опозицијом. А бива да опозиција одбија разговор са властима. У овом другом аспекту политике у српској демократији копа се, већ подуже, ров између Владе и једног дела опозиционих странака у Скупштини, али и на улици. Власт позива на дијалог, опозиција одбија.
У време власти СПС, упркос жестоким политичким сукобима, долазило је до јавних и скривених разговора опозиционих големаша и Милошевића. Чак и са интелектуалцима окупљеним око Демоса, пред ТВ камерама.
Уместо да се продубљује култура политичког разговора власти и опозиције око виталних државних питања, она се погоршава и нестаје. Председник Вучић у више наврата, а поготово у време општих избора, позива представнике опозиције на разговор, а они одбијају. И ове 2026. године део опозиције подиже зидове.
Ужаснутост таквим њиховим понашањем почиње сазнањем да они радо одлазе у институције ЕУ на разговоре, па и са онима који су непријатељски окренути Србији, а одбијају представнике власти који су бирани од грађана Србије! Неки међу тим грађанима дали су и њима глас. Какав је то национални, политички морал? То је прави пример разарања суштинских интереса државе и нације.
Политичка згранутост се огледа у следећем. Оваквим понашањем политичка опозиција не поштује изборну вољу народа. Гласови бирача никада неће бити само на једној страни, у једној кутији. Разлике у опредељењима гласача поштује власт, а тако би морала и опозиција. Парадоксално, воља мањине грађана одбацује вољу већине!
Даље, опозиција одбијањем дијалога шири политичку нетолеранцију. Фактички не признаје слободу политичког опредељења грађана. Не бојкотују они позив председника државе, они бојкотују грађане који су дали глас председнику на изборима. Они подривају вредност националне и државне сагласности око важних питања за грађане Србије.
Одбијање разговора о суштинским питањима државе и нације указује на ауторитарне потенцијале високог нивоа у опозиционим редовима. Другим речима, они се представљају као демократе („демократска опозиција“), а у пракси антидемократски делују. Питање је какве су они политичке школе прошли и да ли схватају биће политичког рада.
Још нешто. Одбијањем разговора опозиција мисли да себи ствара политичку корист. Каква заблуда! Да ли су они сигурни да им неки грађани неће окренути леђа? Многи међу њима су им дали глас да се боре и на начин директних разговора са властима. Јавни дијалог би показао колико су убедљиви, разложни. Овако, избегавајући разговор, смањују своје шансе задобијања поверења грађана у борби за власт.
Коначно, мисли ли данашња српска опозиција да, када дође у неко будуће време на власт, неће доживети да ће опозиција демонстрирати исти одбијајући позив на разговоре? Треба мислити на будућност. Свака странка мора да буде свесна да ће јој се ископавање ровова према властима вратити бумераг ефектом. Нада је да ће бити патриотски одговорна и да будућа опозиција неће тражити савезника у антисрпским круговима у ЕУ.
Да ли је овакво деловање опозиције издајничко? Нисам склон употреби појмова са широким пољем значења. Више је реч о високој политичкој неодговорности, о мањку патриотске свести, о политичкој незрелости неких вођа малих странака. Реч је о свесној или несвесној политичкој и државној штети која се наноси Србији као целини народа и грађана, а не људима на власти.