Новац је мајчино млеко политике. То су давно утврдили Американци за свој унутрашњи политички живот. Али временом, негде јавно негде тајно убацивали су новац у државе чију политику су желели да мењају. Примаоци иностраних пара за политичку активност били су шпијуни, високи војни чинови, службеници Владе, а са ширењем идеологије људских права и грађанског друштва, чланови политичких странака, малих параполитичких НВО. Поткопавање легално изабраних влада у незападним државама, одвијало се финансирањем оних интелектуалаца на разним позицијама у друштву (професор, научник, новинар...) који могу да делују на јавно мишљење, на придобијање присталица.

Ово се зове политичка корупција. Она друга неполитичка, односи се на подмићивање у низу других делатности; давање новца ономе ко вам противзаконито омогућава корист или добитак. Разлика је што у овој другој стиче се лична корист а у другој поред личне користи наноси се штета нацији и држави. И тај новац се даје јавно, што не значи да има и тајних канала. Карактеристично је да овај новац по правилу стиже са западних владиних и невладиних адреса. Нема података да из било ког другог дела света, осим Запада, стиже новац у Србију зарад политичке активности „опозиције" у разним облицима.

Тридесет година у српски политички живот меша се западни новац. Последња транша стизала је у време блокадерских акција „у џаковима пуних пара". То је саопштила председница Скупштине на седници 25. 12. 2025. године. А писало се у прошлости колико је западног новца убачено у Србију и са којих адреса. Јелена Попадић 2015 и Слободан Антонић 2017 објавили су податке о НВО организацијама које су добијале велике суме новца из западних центара.

Ми у Србији читамо и гледамо немо, говоримо јавно и ништа не може да се учини. Да ли је на Западу дозвољено да се убацује страни новац у немачке, француске или британске политичке изборе. Чудно питање! Ко може да замисли да би се тако нешто могло десити. Па шта да ради Србија? Законске норме регулишу токове новца унутар државних граница и између држава. Питање је како овај новац улази у државу. Нешто по пропису, а основана је претпоставка и невидљивим каналима („џакови пара"). Велике и моћне државе могу да забране убацивање страног новца намењеног за подривање поретка и владајућих структура. Србија није ни велика ни моћна, жели да сачува своју слободу и независност, али не може да спречи доток новца за политички рад група и организација против легитимне власти.

Ако не може много тога да учини према онима који убацују легалним и нелегалним каналима новац у Србију зарад политичких циљева, политичка јавност би могла да раскринкава оне који новац примају. На првом месту њихов лажни морал. Они критикују власт за апстрактну корупцију а сами се добровољно корумпирају за један посао који се тиче опстанка и стања нације и државе. То би била одбрана једног значења морала у српској политици. За овакво деловање потребна је храбра јавност да се гласно супротстави оваквом западном подмазивању унутрашње политике зато што је оно увек у интересу странца, а не домаћина. То је оно што Слободан Антонић тачно закључује: "Али наша је дужност да не затварамо очи пред моћним пропагандним структурама које су у овом друштву изграђене, као ни пред њиховим настојањем да колонијални и аутошовинистички наративи постану средиште српске политике и културе. Јавност не сме бити ускраћена за чињенице, за анализу актера и односа, као ни за вредновање поступака јавних делатника. Разборити читалац онда ће лако моћи да разазна шта је истина и које етичке и политичке консеквенце из ње произилазе".

То чини део интелектуалне, родољубиве јавности. Онај други део подржава колонијални статус Србије. Политичка елита власти и опозиције 30 година не успева да се одупре западном финансирању крипто или јавне опозиционе активности у Србији. Врхунац је достигнут у „октобарској револуцији" 2000. године, а све до 2012. помагали су досовски режим. Али, „џакови пара" стижу и после 2020. године. Да ли је 2024/25 достигнут нови рекорд убацивања западног новца зарад њихових политичких циљева у Србији?