Колико далеко може да се оде од чињеничке истине?

Размислимо: да ли би лекар могао опажање упале плућа да дијагностикује као обичну прехладу? Да ли би судија прекршај пресудио као кривицу? Наравно да ни лекар ни судија не би тако поступили зато што поседују професионално, стручно знање.

Са друштвеним наукама није тако. Социолог, универзитетски професор требало би да има научно знање о друштвеним и политичким појавама о којима суди појмовима и чињеницама. Требало би. Али има социолога који о политичким појавама суде наглавачке. Ево како професор социологије у пензији, ослобођен било каквих научних знања опажа 2026. године, политичку стварност у Србији (Данас, 22.2.2026).

Блокаде студенске су „устанак", односно оне су израз непосредне демократије. Другим речима, оне показују да избори и процедура нису суштинска легитимација демократије, да је важно неповерење и да је нужна „неинституционална контрамоћ бесплатних блокада". Закључак пензионисаног професора је да демократија напредује уколико је више неповерења у њене институције!

Кад је тако, онда по нашем социологу, грађани не треба да поштују законе, при чему су протести „отворено место окупљања грађана", одбијање грађана да поштују одређене законе, ускраћивање слободе другима да студирају и да се крећу улицама. Самовоља као грађанска непослушност! Устав и закони треба да бране самовољу, а не да је кроте. Власт не треба да се брани позитивним правним поретком.

Овако огрешење о политичке, правне и друштвене чињенице могућно је објаснити само јаким упливом жељених вредности у научни начин мишљења чиме се социологија преобраћа у политичку идеологију опозиционо-нихилистичког смера. Тако у оцењивању политичких вођа у новијој српској историји наш социолог позитивно вреднује Тита („левичарски државник признат и утицајан у свету"), а негативно Милошевића („изоловани балкански самодржац"), и Вучића („дозива шовинизам, контролише мржњу према суседима и региону"). Личне политичке страсти су надвладале опажање – Милошевић је самодржац, Тито је признат и утицајан у свету, а Вучић дозива шовинизам! Баш тим речима!

Жељене вредности се препознају и у оценама трагичних политичких догађаја у којима је страдао српски народ. По овом социологу, српски политичари на власти користе Јасеновац да би сакрили своје лажи. „Чим те ухвате у лажи држи се Јасеновца". Да би релативизовао Томпсонов усташлук, социолог научник, каже да се његов стих „лоша била четрдес пета" пева и у Србији, а при том не опажа да је то жал за поразом НДХ. А без употребе Косова не може да прође критика патриотске политике. Џокер карта – корупција - уплела се и у политику према Косову. „Ко тебе корупцијом ти њега издајом Косова". Увреда српских жртава и циљева борбе за национални опстанак без икаквог зазора се саопштавају. Нема поштовања према жртвама геноцида, нема оклона према оживљавању усташтва у Хрватској, али има људске срамоте: „главни буџетски ребаланс је економија српске крви...екстатични незаборав српских жртава кријумчари корупцију и политичку лаж". (Једина критичка реч упућена протестима је да не оспоравају темеље система – капитализам, експлоатацију. Из овога се види политичка оријентација нашег универзитетског професора.)

Социолог научник са израженом антинационалном свешћу, тврди да је српска национална политика у знаку екстремне деснице, и да према томе „слепи патриотизам и меритократија заслужују издају". Међутим, социолог је слеп за чињенице. Јасеновац је чист геноцид над Србима, Јеврејима, Ромима. Косово је отето бомбама НАТО пакта. Зар није чињеница да групе студената блокадера забрањују слободу другим студентима и грађанима на улицама? Чињеница је да крше законе и уставна права грађана. Није крчма замак, као што каже Санчо Панса, али Дон Кихот упорно тврди да је крчма замак.

На делу је камуфлажа идеолошког и политичког жељеног мишљења под окриљем научног. Видимо искривљено опажање српске стварности и повезивање са негативним вредностима о српским владајућим личностима, народу и трагичним догађајима. Политика се разликује од науке, по студијама једног од највећих социолога, Макса Вебера, управо по томе што наука минимализује вредносне судове у својим ставовима и истраживањима. Ево његове речи: „Научно заступање практичних становишта је у начелу бесмислено због тога што су различите вредносне сфере у непомирљивој борбиједне с другима". Није први а ни последњи пут да се личне политичке и практичне вредности пакују у научну мисао о друштву. А наш социолог види у „побуњеним студентима" своје жеље, вредности, осећања.

Вредност је оно што је пожељно, чему теже појединци и друштвене групе. Вредности задовољавају интелектуалне, материјалне, емоционалне потребе субјекта, под чиме се подразумевају појединци, колективи, човечанство. Субјективне или жељене вредности лако се мешају са лажима, незнањем, мржњом, укоченим мишљењем.

Политичка значења уплићу се у научни начин мишљења тако да га кривотворе; како чињенице тако и политичке националне појмове. Отуда, неопходност опреза у сусрету са исказима учењака са професорским звањима. Коме су намењене овакве обмане и незнање? Онима који желе то да чују и прочитају?

Треба стално подсећати на разлику у мишљењу политичког активисте, common sense и онога ко се бави проучавањем друштва. На низу примера показује се да српски друштвењаци, професори и научници, одступају од основних постулата појмовно-теоријског мишљења о друштву и прибегавају идеолошком. На једној страни одбацују објективно опажање стварних догађаја и затим муте значења политичких и друштвених појмова. Отварају врата идеолошким и политичким вредностима. Свако нормалних чула лако ће констатовати да побуна студената заправо је спречавање слободе другим студентима и грађанима. Сваки мислилац демократије разликује процедуру и анархију.

Увек у социјалним знањима треба да обратимо пажњу на однос когнитивних и некогнитивних чинилаца у радовима научника. Сазнајни судови као и вредносни могу да подлежу елементима заблуде, илузије, мистике, произвољности. Другим речима, сазнајни судови често садрже некогнитивне елементе као што су жеље, интереси, воља.

Друго, морална страна социјалног научника у Србији не може се заобићи; углавном је била на танком леду. Ругати се Јасеновцу, Косову, патриотизму - то је сигнал да знање иде кривим путем. Овај анализирани случај универзитетског професора социолога то показује. Свако ко је вођен својим жељама и страстима оде далеко од истине. Али да неко ко се бави научним проучавањем друштва оде толико далеко, то разум тешко схвата.