Док једно крило ЕУ на челу са Хрватом Тонином Пицулом прави листу грехова и казни за Србију, на другој њен представник у Београду, Андреас фон Бекерат, тражи „снажнију подршку грађана Србије процесу придруживања ЕУ". Да би приволели ЕУ, наши грађани треба да имају „објективну слику засновану на чињеницама о предностима чланства". И не само то. Представник ЕУ у Србији очекује већу одговорност српских власти против дезинформација. На том путу понуда ЕУ је невероватно атрактивна и када је у питању економија, раст животног стандарда али и подршка реформама демократским и независним институцијама.

Овај благи прекор Србима због нехаја према ЕУ изречен 2.6.2026, допуњен је подацима до којих је дошао Центар за европске политике (подршка ЕУ 39,8%, против 33,8%, неутрално 24% испитаника). Могућно је да су подаци још неповољнији по жеље представника ЕУ у Србији. Али и овакви јасно говоре да ЕУ није жељени правац политичког кретања већине грађана Србије. Зашто? Обраћање представника ЕУ Србији, после 2000. следи једну схему по којој се Срби уљуљкују благостањем које их чека ако кажу ДА Западу и истовремено гурање у заборав свих трагичних непочинстава до 2000. године које се наставило све до данас у облику раскошне реторичке растегљивости и заваравања.

Нема начина да Срби забораве све што су учинили антисрпски политички центри на западу против њихових права, слободе и интереса у току разарања СФРЈ. Kako могу да не памте прогон Срба из Српске Крајине, или конструкцију геноцида у Сребреници!? А шта рећи за нечувену НАТО агресију на СР Југославију 1999. године.

Западни ЕУ је омогућио да се делови српског народа протерају из Хрватске, делова БиХ, Косова и Метохије. Стотине хиљада Срба је кренуло пут Србије, а неки у иностране земље и то оне које су аутори и коспонзори етничког протеривања. А ове земље демократског нарцизма, учиниле су оно што ни хрватским усташама, ни албанским балистима није успело. Преко 500 хиљада из Хрватске, 250 хиљада Срба са Косова и Метохије, протерано је на очи западних политичара и војника. За ово „етничко чишћење" Срба, Запад и његови сарадници у некадашњим деловима СФРЈ, никад неће одговарати. Али су зато Србе пре 1999. године лажно оптужили за етничко протеривање косовских Албанаца па су се латили „хуманитарног бомбардовања".

То је део биланса тродеценијског политичког односа Запада (ЕУ) према Србији и српском народу. Грађанин Србије нема разумног основа, нема искуственог разлога да хвали ЕУ и да жели чланство у тој историјски (пролазној) организацији. Мало је додирних тачака између западног волунтаризма и егоизма и српског слободољубља и достојанства. А свака политичка ситуација рачуна са више праваца кретања; ниједан није нужан и неизоставан. Независност, слобода и неутралност спољнополитичког деловања је једна опција. Постоје и друге.

Овом становишту политички свесног грађанина могућно је супротставити другачије гледиште. Политички представници Запада и ЕУ у Србији на све напред наведене чињенице жмуре. А хвале економску страну придруживања, раст стандарда, а то обавезно зачине демократским реформама (докле!) и НВО (зна се које). Зар није то понижавајуће: имаћете економске предности а одузимање 15% територије и протеривање Срба из Покрајине не треба помињати!

Кад слуша и чита ове ЕУ поруке Србима о економији, човек мора да се запита да ли су циници, да ли понижавају наш народ, да ли оскудевају у знању чињеница или стварно мисле да је политичко биће овог народа нешто безначајно, нешто без памћења прошлости и неважно у односу на ЕУ економске интеграције!

И коначно, да ли представници ЕУ у Србији под „процесом придруживања ЕУ" мисле на Србију са границама признатим у УН, дакле са Косовом и Метохијом или без покрајине од које је НАТО покушао 1999. да створи државу?