Излазак група студенат у неколико градова Србије крајем 2014. године, из слушаоница на улице није ништа ново у последњих тридесет година. Већ су виђене студенске окупације рекатората и факултета, разним поводима. А увек их прати подршка једне групације професора. Подсетимо се: од 14 до 26 септембра 2019. године, догодила се окупација ректората од стране 15 студената из покрета „1 од пет милиона“. Група студената, политички активисти покрета, улазе у ректорат узимају кључеве и фактички избацују све запослене из ректората. Тачно 12 дана држе управу универзитета под блокадом. Ректорка БУ Иванка Поповић коју су студенти избацили из просторија изјављује да „конструктивно преговара“ и додаје „добро је да се академска питања решавају у оквиру аутономије универзитета“. При чему “држава је оснивач универзитата али она је и партнер и не би требала да нам прави проблеме“.

Кључне речи су блокада, аутономија универзитета, држава. Протест није споран али блокада дубоко јесте. Једна групација студената, мањинска, спречава професорима право на рад, студентима који нису у блокади право на студирање, а изласком на улице (све је више старијих грађана на раскрсницама) крши право слободног кретања. При том студенти као пролазна категорија блокира стално запослене!

Аутономија универзитета служи оним професорима који подржавају блокаде и пристају на то да им се ускраћује право на рад. При том кријумчаре своје интересе, посебно партијско-политичке или непартијске. Чињеница је да док подржавају блокаду (разлика од протеста) редовно примају плату. Шта ради држава? Она је оснивач универзитета, она исплаћује плате из буџета и када се не ради. Међутим, она је оснивач на папиру; и како рече некадашња ректорка, а сада у првим редовима опозиционог Прогласа,“ држава је партнер“ и не треба да прави проблеме. Дакле, блокада институције а оснивач да не прави проблеме (који су иначе направљени у оквиру универзитета). „Партнер“ треба мирно да гледа праксу професорске подршке студентима у блокади, да им ускрћују право на рад а плата да тече радио нерадио. Скоро па да држава не треба да постоји!

Проблем понашања свих актера на универзитету треба да буде предмет критике ( или апологије). Међутим, корен настале аномије на универзитетима налази се негде другде – у правном статусу виског образовања. У протеклој транзицији сви структурни елементи самоуправног социјализма су трансформисани по капиталистичком моделу, једино је универзитет сачувао правни оквир бишег система.

У раздобљу од 1945. до 1991. самоуправни универзитет је обезбедио аутономију тако што је празним говором о слободи науке, кријумчарио пресудан утицај комунистичке партије. Слом самоуправног социјализма 1991. године отворио је сва питања организовања друштва – од привреде до културе. Сви напори да се реформише управљање факултетима наилазили су на велики отпор највећег дела универзитетских професора који су, зачудо, европски опредељени бранили самоуправни концепт „одумирања државе“ у образовању. После 2000. године, политичку власт преузима ДОС и цементира самоуправну аутономију, а то је значило наставак праксе у којој држава даје новац а искључује се из управе тако што у Саветима има само трећину представника, општег интереса, односно Владе. То је значило да се оснажује процедура самоизбора управе, кадровски монопол наставника на сва питања везана за избор, напредовање и санкционисање кадровске политике. Нико са стране државе не може да се меша у располагање државним новцем и примену закона.

И тако, у Србији је на делу већ 70 година самоуправна организација универзитета, а то значи да је оснивач, држава искључена из управних функција факултета и универзитета. Таква позиција универзитета нема спољну контролу законитости и професионалне етике; све је дато професорима а дужност је државе да обезбеђује материјална средства. При том, утемељује се аутономија универзитета под којом се подразумевају две ствари: аутономија наставе и науке и аутономија политичког јавног понашања (!). Недавно је Филозофски факултет бранио свог професора који је ширио јавне претње насиљем политичким неистомишљеницима управо „аутономијом универзитета“.

У данашњој Европи постоје државни и приватни универзитети, а једино у Србији постоје самоуправни и приватни универзитети. Ко не верује нека се пита ко управља универзитетом? Ако не Влада, онда партија, ако не партија онда запослени (самоуправљачи). Наше образовање је прошло кроз партијско-комунистичко и самоуправно руковођење. Али, зачудо, и у демократском поретку задржано је самоуправљање на универзитету. И како ствари стоје нема реформе на видику. Гласна већина је све покушаје да се модернизује однос оснивач- универзитет, одбацила жустро. Одбацила је и европску праксу интегрисаног универзитета. Одбацила је и конкуренцију страних факултета.

Од реформе високог образовања нема ништа: „држава одумире“ на универзитету. Министар у влади не може да доноси одлуке чак и када неко у ресору драстично крши закон, а има одговорност за укупно стање па и за надгледање законитости рада. Одлично! Не треба држава, односно влада, односно њени министри да одлучују. Само, ко ће да их замени? Самоуправљачи на вратима државне благајне. Загонетно је то стање дуге транзиције одбране самоуправљања у области високог образовања. Можда је министар образовања непотребан!?

Из свега што је речено произлази следеће упозорење: ко се одлучи на реформу високог образовања у Србији нека добро размисли, а потом изброји на колико ће мина наићи.