И ове као и тридесет претходних година окупљају се муслимани Бошњаци и представници западних држава у Сребреници да обележе српски геноцид.

Политичка манипулација са српским геноцидом је историјска и политичка фантастика која се производи у бошњачком делу БиХ и западноевропској демократији. Заправо, Сребреница је инструмент управљања српским народом, инструмент затирања основних правних и моралних вредности. Ниједан елеменат геноцидног догађаја није одржив у случају Сребреница.

Политичко-интересна употреба појма геноцид у процесу хашког кажњавања Срба није случајна и заслужује пажљиву анализу. У свим стручним и научним радовима појам геноцида означава свесно, циљано (намерно) уништавање нације, расе, верске заједнице. Или, геноцид је стављање свих припадника нације, вере, расе у услове живота који доводе до њеног истребљења и нестајања. Дакле, два основна елемента овог појма су свесна намера (циљ) и физичко истребљење националне, расне, верске заједнице. Ниједан документ српске стране током ратовања не садржи реч и план истребљења несрпског становништва. Чињеница је да су делови муслиманске војске пропуштени кроз војни обруч. Један број је убијен после заробљавања и то је ратни злочин. И не само то. Снимци аутентични, дакле чињенице приказују генерала Младића како дозвољава да жене, деца и старци могу да напусте борбено подручје.

Током три године ратовања у БиХ ниједан локални ратни сукоб није окарактерисан као геноцидан осим у Сребреници. Ако је било геноцидних намера, како се нису оствариле у претходним биткама? Откуда да само у Сребреници букне геноцид а другде га током три године није било? Одговор се налази у интерпретативној стратегији оне западне политике која хоће да српску борбу (у БиХ и другим републикама) именује као злочиначку (геноцидну) а борбу других нација и вера као ослободилачку. (Треба упоредити масовна убијања у Гази и злочин у Сребреници па ће се јасно увидети шта је геноцид а шта није.)

Сребреница је доказ да западна воља стоји изнад научног знања о геноциду, изнад чињеница, вредности правде и моралних начела. Очигледно је да Хашки суд погазио идеју једнакости као супстанцу сваког модерног схватања права. Судило се и пресудило само Србима. Хашке судије доносе одлуке већинским гласовима у судијском већу (три према два). То значи да се прегласавају. Другим речима, мањина и већина у пресуди не мисли исто о казни (пример судије Нијамбе у предмету Ратко Младић, или ослобађајућа пресуда за Шешеља а потом осуђујућа од десет година за вербални деликт у Србији (Хртковци) у којој није било ратних сукоба!)

Политичке тврдње које долазе са Запада да је у Сребреници почињен геноцид и да треба поштовати судске одлуке, при чему српска страна треба да прихвати истину, противне су разуму, моралу и чињеницама. Није ли научна истина највиша истина, а та истина трага за тачним појмовима и утврђује чињенице. Није ли значење појма геноцид политичком вољом измењено? Ко то чини, нека се присети злочина геноцида у Аушвицу, Јасеновцу и другим нацистичким логорима. При том ругају се чињеницама: тамо стотине хиљада, а у Сребреници се манипулише бројем страдалих у борбама: неки истраживачи су утврдили око три хиљаде, други осам. А већ 30 година сваког 11. јула се сахрањују нови упокојени! Свака жртва заслужује самилост али овакво прављење политике од убијених и умрлих Бошњака је недопустиво.

Сребреница је смишљена за континуитет оптуживања Срба. Од када је пуштен у рад, овај трибунал има један модел „оптуживања" Срба: конструише се кривица водећих српских политичких и војних личности. У хашким суђењима Срби су осуђени на укупно 1.138 година затвора. Од тога седам доживотних робија. А ниједан Хрват против злочина над Србима, ниједан Бошњак. Против политичких представника Срба у Републици Српској Крајини, у Републици Српској и СР Југославији, војних старешина, написана је „оптужница" који су, то треба подсетити, изабрани на демократски начин. Таква пракса Хашког трибунала није случајна: циљ је да на политички симболичан начин оптужи цео српски народ као злочиначки.

Ове пресуде Хашког суда не прихвата највећи део српске јавности. Нема начина да се слободна јавност угуши. Како разум може да прихвати пресуду геноцида без појма и чињеница, како може да прихвати негацију моралних начела? Или чудовишно поређење Сребренице и Аушвица! Не може. А време ради своје. Српски народ има дуго памћење, има јако осећање правичности и зна да упоређује.

Негација чињеница у Сребреници, претварање правде у одмазду, допуњава се и поништавањем моралног понашања. После свега што је Хашки суд учинио против правичног суђења, председница резидуалног механизма, судија Габријела Сантана одбија захтев за отпуст генерала Радислава Крстића речима да „није исказао довољно кајање" (одслужио 28 година од 35 пресуђених).

Хашки суд и Сребреница остаће у историјском памћењу по употреби ад хок међународних правних норми за симболичко кажњавање српског Националног народа. Политички циљ хашког пресуђивања нескривено је игнорисао чињенице ратног сукоба у Сребреници. За овај суд и део западне јавности не постоје српске жртве. А српске мученике по затворима ЕУ, треба понижавати до краја и без мере.

Није ово прва велика неправда нанета српском народу. Издржаће је као што је и све претходне издржао. Негдашње су биле под окриљем чисте силе. Ова хашко-сребреничка, кити се демократијом и владавином права. Па у каквом то свету живимо? У свету у коме воља, интереси, сила владају.