Шта можемо да мислимо о кобном, несрећном раздобљу српске историје од 1918 до 1991. године, о југословенској државној авантури, политичком савезу са Хрватима? Срби нису показали да поседују онај део политичке мудрости који се тиче процене националних идејно-политичких наслеђа као ни будућих државних решења. Срби нису промислили све последице стварања Краљевине Југославије.

Најјачи ударац српска национална идеја доживела је са југословенством почетком 20. века, стварањем нове нације. Већа приврженост југословенској нацији него српској била је значајан чинилац ове мисли. Српска национална елита је стала на браник те државе од 1918 до 1991. године, што је нација платила огромном ценом. У свим кризним раздобљима чак и после усташког геноцида, делови политичке и интелектуалне елите бескомпромисно су бранили југословенству - идеолошки и државотворно.

Тврдња да је југословенство највећа српска политичка заблуда, да су Срби државно потрошили улудо једна век, могла би се оспорити исказом да је реч о накнадној памети. О прошлим догађајима се размишља на више начина, а један је и овај који се омаловажава као накнадна памет. Зашто? О политичко историјским догађајима се размишља о узроцима, токовима и последицама али и о могућностима другачијег исхода. (Шта је могло да се догоди а да не дође до првог или другог светског rata- питање је такође за „накнадну памет"). Али, један продубљен поглед на политичко-национална кретања у другој половини 19. века у Аустроугарској, на деловање Католичке цркве, на писање шовинистичких текстова Старчевића, Кватерника, Франка, Пилара и рад њихових странака, морало је да буде упозорење. Морало је да се промисле све тенденције и могућне последице таквих кретања.

Срби су заковали свој поглед за оне хрватске политичаре који су подржавали уједињење „једног племена са три имена". У стварању Југославије победила је хрватско-српска коалиција из Аустроугарске монархије (Југословенски одбор). Међутим, после 1918, све више јача усташка хрватска политика међу Хрватима и европским државама (тоталитарна Италија и Немачка). Оно што се није видело пре 1918, видело се после, али је било касно. Црњански пише у „Идејама" о франковлуку, „аустријанштини" која сипа „мржњу на Србију". У тексту „Еуген" 1934. да је то „омиљено ime хрватских франковаца...инкарнација франковлука, мржње на Србију на све што је народно, а нарочито на сеоско, наше, сељачко". Али та мржња није рођена у Краљевини СХС. „Еуген, то је уосталом исто тако давно извор свих клевета против српског народа кроз читав 19. век". Али после оваквих увида није дошло до промена у односу према хрватској политици и југословенству.

Ко је „кривац" за овакву историјску странпутицу? Може се персонализовати одговорност али дубљи разлог је у једном, назовимо то, српском начину политичког мишљења или ономе што је једна црта српске политичке културе.

У политичком деловању Срба превише је јаких емоција а политички прваци, као и верно чланство, труде се да их искористе за своје практичне партијске потребе. На тој основи расте „хипертрофија личног ја" у политичкој култури у којој је лично и групно јаче од општег интереса, надмудривање изнад разложности, незајажљивост за славу и моћ изнад социјалне рационалности политичке одговорности. Политичке емоције слабе разум и политичку мудрост, а све то утиче на државно-политичке одлуке од далекосежног значаја. На једном месту Црњански је написао да се у међуратном периоду „у српској политици мрзи безумно." Околност да је личност политичара и његових присталица у средишту јавних и приватних дебата и да је као таква важнија од односа према институцији државе, од идеја, начела, вредности за које се заузимају, недвосмислено упућује на закључак о несхватљиво високом учешћу емоционално-вољног фактора у српској политици. А кад је биографија политичара основни инструмент борбе за власт, провала емоција и воље је неминовна. То је основни разлог зашто у српској политичкој култури није било оног квалитета политике који се утемељује на чињеницама друштвеног живота, на реалном познавању ситуација, процени спољнополитичких токова, карактера људи. Политика (политичари) решава темељне проблеме народа, она треба да отвара перспективе, а власт је само инструмент да се добри циљеви остваре. Борба за власт била је основна преокупација већине српских политичара током два последња века. Са таквим страстима и вољом за моћ они треба да одлучују о правцима развоја српског народа!? Са мржњом, бесом, претњама, застрашивањима?

Српски политичари носили су у себи вишак осећања, а мањак смисла за реалност и проблематичне политичке планове. Слободан Јовановић је тачно приметио да у међустраначкој борби избија на видело „наша плаховитост и искључивост, склоност каједностраним и претераним одлукама". У новијој српској културној историји ако упоредимо политику са другим делатностима – привредом, науком, војском, уметношћу, спортом – лако ћемо закључити да је најслабија по квалитету, резултатима и личностима.

Када се подвуче црта испод изгубљеног државног века можемо да закључимо да су, историјски гледано, српски политичари показали три основне слабости. Прва је одсуство визије српске државе (српско-југославенска); друга је одсуство предности националних интереса над страначким; трећа, један виолентан национални карактер који спречава успостављање сарадничке културе по најважнијим питањима и политичке расправе без мржње и злобе.

Подсетимо на речи Црњанског из 1934. године. „Највећа грешка и несрећа наша, са националистичког гледишта, пре седамнаест година (пре 1918. – З.А), није била у томе што смо се убрзо нашли пред новим тешкоћама, него у томе што није јасно речено да има побеђених и победника". Који се амблеми из 1918. године могу поредити са србијанском државом, војничким заставама, именом, међународним угледом Србије, свим тим духовним и политичким и моралним капиталом? А за ових 15 година, наставља Црњански „југословенског бриџа, српска страна је стално губила, од ње се тражило све, а којој се није давало ништа".

А та досадна комедија, закључује Црњански, завршиће се још једном као српска трагедија. И догодила се не једном већ два пута, 1941. и 1991. године. Српски политички ум је узео 1914-1918 у државно разматрање онај круг хрватске политике који је оптирао за хрватско-српску коалицију у Аустроугарској монархији. Био је потпуно слеп за хрватску усташку идеологију са Старчевићем, као и за деловање Католичке цркве пре стварања нове државе. А после 1918. године усташко крило је наставило да шири крила у Краљевини СХС, а просрпска хрватска политика лаганим корацима се приближавала франковлуку. Усташе су деловале силом, оружјем, а радићевци и мечековци, кабинетски, договорима и парницама. Циљ им је био исти: самостална Хрватска. А нама Србима преостаје да дубоко промислимо сопствено политичко биће, како нам се овакве националне трагедије, овакви несрећни државни савези са непријатељским нацијама, не би поновили. Надајмо се да ће Срби мењати један већи део сопствене политичке културе у којој ће мишљење о држави и нацији бити прва брига, далеко изнад острашћене борбе за власт.