Већ на извору мишљења о демократији, у старој Грчкој, Платон је писао да демократском поретку прете две опасности – тиранија и анархија. Историјско искуство демократије је дало сијасет доказа Платоновом упозорењу. У та искуства спада и српско. Од када је институционализована, после 1990. године, српску демократију запљускују анархистичка понашања појединаца и група која нису систематски истражена. Овде ће се изложити, у скици, опис њиховог одбацивања легитимности власти.
Једно од основних значења појма демократија је поштовање јавних правила (закони, прописи, надлежности) на чијим темељима се формирају разлике међу појединцима, групама, партијама. Демократија се разликује од недемократских система по томе што се мањина у оквиру таквих правила, закона, бори мирним средствима да постане већина. Дакле, поштовање процедуре долажења до легалне и легитимне већине у јавним државним установама - то је кључна карактеристика демократије. Како је Карл Попер, међу бројним другим мислиоцима, утврдио: „демократија је мирна промена власти и њена институционална контрола."
Међутим, свакодневно европско и наше искуство нас уверава да и демократија зна за невоље. Она може да ствара услове и за сопствени неуспех. Џон Кин је заоштрио њене невоље па је тврдио како се „данас у сржи свих демократских режима крије клица деспотије", и тако нас је вратио на Платонове књиге. Као стари грчки филозоф и он је мислио да је тиранија у рукама власти. Потенцијално, да. Али она може да се нађе и у рукама опозиције и анархистичког деловања политичких група.
Тридесет година Србија се суочава саједном струјом анархистичких насртаја на демократију. Низ догађаја потврђује да се норма о правилима, процедурама, законима не поштује. На јавној сцени друштва, у политици пре свега, а потом у културним, научним и образовним установама чији је оснивач држава избијају деловања која немају никакве везе са демократским правилима осим ако се не прихвати вербализам: „демократија – то је моја или наше групе воља".
Политички активисти дела опозиције и њихове присталице (или самостално организоване побуњеничке групе) шетају улицама града по својој жељи и плану. Упадају у јавне институције и ником ништа. Каче се на прозоре зграде председника државе, мук у јавности. Прекидају јавне путне комуникације, а возачи кипе од љутине. Дигне глас мала група у позоришту и оде управник. Отимају институције универзитета и траже правду у држави. Научна установа одбацује законе оснивача и не прихвата одлуке Владе која је оснивач. Ником ништа! Неке појаве разум нема моћ да схвати. Са виком о слободи медија окупирају медијске куће, приватне (Информер) и државне (РТС). Заробљавање РТС, током априла 2025, засигурно улази у мрачне стране српске медијске историје. Група студената у блокади и грађана скупила се испред свих улаза у зграду и забранила улазак запосленима. Дакле, они су против свих српских и европских закона, самовољом спречили друге да раде, да обављају свој посао, да задовољавају своје егзистенцијалне потребе. А све то због формирања РЕМа што није у надлежности РТС већ скупштинског одбора за културу и информисање.
Групације младе генерације анархиста које су рођене у капиталистичкој Србији, преузимају права оснивача, крше правила и законе зато што су у систему који такво понашање омогућава. Они поништавају изборну вољу грађана, правну државу, правну надлежност изабране власти. Самим тим одбацују личности које су изабране да те законе бране и поступају по њима. Оспоравају политичку културу; не постоје за њих добри примери из прошлости. Ни емоционална стања не могу да буду другачија. Осећање мржње влада анархистичким понашањем.
Дакле, анархисту руководи самовоља у схватању власти која, наравно нема правила, већ је „регулише" улица. Његов лични коефицијент је у првом плану који друштво дели на црно и бело при чему је он онај који саопштава апсолутну истину. Анархисти се препознају по деструктивној енергији индивидуалној и групној.
Шта храни анархију у демократској Србији? Нешто долази из српског менталитета. Слободан Јовановић је тачно описао „индивидуални анархизам" код неких групација српског друштва. Тај део динарског менталитета је обликован друштвеноисторијским околностима у којима су Срби живели. Није нетачна и претпоставка о дефициту знања о демократији. Да би се живело и деловало у демократији није довољно да се определите за демократију већ и да познајете њен институционални аранжман. Тако, можемо да разликујемо кријумчарења себичних интереса или чисте воље под окриљем демократије. Најзад, не треба заборавити на самоуправно дејство дугог трајања. Неке институције у данашњој Србији још увек су устројене по самоуправном моделу. У првом реду универзитет. Оне се финансирају из буџета којим номинално управља изабрана Влада, а стварно одлучују по свом унутрашњем (аутономном) систему. Другим речима, запослени у државним установама културе и образовања, „избацују" оснивача из свог система управљања ресурсима. Потврду ове тврдње лако налазимо у поређењу државних са приватним јавним установама. Да ли је неко видео окупацију и истеривање руководилаца факултета у приватном власништву? Наравно да није.
Увек се може наћи разлог за оспоравање одлуке или правила. Али, суштински је важно за развој демократије да се свако неслагање одвија у оквиру закона. И политика мора да се одвија у оквиру закона ако хоћемо напредак и национални консензус. Мандат доношења јавних одлука и законских прописа припада већини којој су грађани делегирали свој глас. Мањина је мањина по томе што се поштовањем процедуре и мирним средствима бори да постане већина. Свака друга употреба инструмената борбе за управљање јавним установама не може бити допринос демократској култури и демократском понашању. Извесно је да непоштовање правила завршава у анархизму. То би морали да знају сви који охрабрују ванинституционалне облике борбе за власт. Доживеће да и у „њихове" институције упадају групе незадовољника, да их малтретирају, да их истерају, а можда добију и коју заушку. Нове анархисте треба образовати у овом правцу: ако је мањина у праву по некој ствари, она би морала стрпљиво и у оквиру закона да се залаже за своје решење ствари. И нарочито да поштују начело управљања на основу демократског мандата.
Демократија је власт освојена на изборним законима и при том заснована на поверењу грађана. То је процедурално схватање демократије; она се оправдава законима, традицијом и вођом који поседује политичке способности и на тој основи ужива поверење присталица. Супротно схватање је супстанцијално или моја воља је демократија. Дугачак је списак борбе између демократских правила и њихових кршења, самовоље и поретка у Србији. А то је пут у могућу трансформацију демократије у анархију. Од исхода те борбе зависе наши политички животи али и они на који утиче власт.