Од 2000. године све гласније и шире делови политичког ЕУ и Запада траже од Србије, некад увијено, некада отворено да призна Косово и Метохију као државу. И то после НАТО бомбардовања противно свим међународним правима. Где је ту минимум политичког морала? Двадесет година касније тај исти Запад (ЕУ и САД) војно, дипломатски, економски и дипломатски помажу Украјину да остане целовита у својим границама. Дакле од Србије траже оно што одбацују у Украјини. Србија да призна НАТО окупацију а Украјина да не призна руско одвајање делова њене територије! Где је ту минимум политичког морала?

Да подсетимо. Од председника САД, Џо Бајдена, стигла је 2021. године честитка поводом Дана државности Србије који пада на 15. фебруар. „И даље остајемо непоколебљиви у подршци циљу Србије у погледу европских интеграција и пружамо вам подстицај да и даље предузимате тешке кораке ка постизању тог циља - укључујући увођење неопходних реформи и постизање свеобухватног споразума о нормализацији са Косовом, који је фокусиран на међусобно признање". Ретко се догађа (скоро никад) да се честита државност, а да се при том насилно одваја из уставно правног поретка један део њене територије! Дакле, амерички председник дефинише Србији циљ – нормализација са Косовом и међусобно признање! Лепо! Мучење Срба, дуго три деценије, наставило се.

Честитка државности је позив на самопоништавање српског устава. Али, питање је шта би то Србија требало да призна? На првом месту, једно нечувено противправно и антицивилизацијско НАТО бомбардовање Србије, њених грађана и имовине чија је последица окупирање и насилно издвајање дела територије Косова и Метохије из његовог de facto простора.

И шта Србија да призна „међусобно"? Насилним средствима самопроглашену „републику Косово"? Да призна да она, Србија, није међународно призната држава, са столицом у УН?

Шта Србија да призна? Да призна све оне масне медијске и политичке лажи о угњетавању косовских Албанаца пре 1999. године. Ко је спреман да кривотвори чињенице о свим правима косовских Албанаца после 1990. године, а која они нису хтели да користе већ су кренули у бојкот српских институција? Они који су смислили и реализовали „масакр у Рачку". У Покрајини се мирно живело све до 1997. године. Групе косметских Албанаца узимају почетком 1998. године оружје у руке пошто им је, са стране, дато зелено светло и нападају органе реда и цивилно становништво (отмице, паљевине, убиства). Влада Републике Србије у складу са уставом и законом сузбија деловање терористичких група косметских Албанаца. Пропаганда НАТО држава даноноћно пуни главе својим грађанима да српске снаге ратују против цивила. После 78 дана непрекидног бомбардовања свега постојећег у Србији улазе НАТО трупе под окриљем УН. И шта се дешава? Косово и Метохија се празни од Срба.

Да Србија призна Косово? Па она би признала све те колосалне лажи о себи! Поред политичких медијских лажи и изјаве да су Срби криви за избијање два светска рата или да „Срби убијају Албанце зато што су Албанци", или „НАТО бомбардује Србе да би одбранио вредности Европе". И то не других лажи и неколико техника манипулације западне (и светске) јавности. Или „српски геноцидни напади на ненаоружано албанско становништво" како је то написао Вашингтон пост од 11. маја, 1998. године, а на сличан начин и други западни медијски гиганти.

Шта Србија да призна? Од 1990. направљена је политичка матрица о Србима „агресорима" и неСрбима „жртвама" која се одржавала три деценије. И када су Срби протеривани из Хрватске, називани су агресорима. И да Србија призна да је агресор! Она једино може и мора да призна вишедеценијске патње које је подносила од оних који су помогли разбијање СФРЈ, а да нису хтели да чују за српске правице и слободе.

Шта Србија да призна? Да призна оружани напад албанске мањине на Србију. Да призна оружани напад УЧК на њене легалне институције, да призна противправна деловања, да призна убијања Срба од припадника те, прво терористичке, а после одобрене наоружане формације од стране Запада! Да пређе преко оних бројних српских жртава на Косову и Метохији којима се ни кости не знају! Никад.

Шта Србија да призна „међусобно"? Да призна учинак протеривања 200 хиљада Срба са Косова и Метохије, да призна пражњење градова и села, да призна рушење својих светиња. А све је то учињено уз помоћ оних на Западу који су подржавали албанско насиље на Косову и Метохији, признали лажну државу, а потом траже да Србија то призна! Да нечувеног цинизма! А кад је власт дата косовским Албанцима, почело је институционално насиље према Србима са очигледним циљем да се и овај број Срба смањи: хапсе се, шиканирају, премлаћују, руше се објекти, оно што се не руши преузима се, суде у одсуству полицијским службеницима у време постојања међународно признате Србије.

Нема „међусобног признања". Има националног и државног достојанства. Срби признају чињеницу НАТО агресије коју ће памтити као Косовску битку. То постаје део колективне свести и нема силе да то измени у души, мисли и памћењу овог народа.

И када су очистили Косово од Срба, насиље над малопреосталим Србима не престаје. Гробови се затиру, а Албанци покрећу се својатање српских манастира и културне баштине. И то све, пред лицем света после 1999. године, Србија да призна НАТО отимање своје покрајине Косово и Метохију!? Никад!