У српској политичкој прошлости увек је било појединаца и група који су тражили савезника у иностранству за свој политички рад, а не у народу из кога су потекли. Милош Црњански пише у Ембахадама о Милошу Богићевићу, универзитетском професору који је извештавао Немце у Првом светском рату о томе шта чини Влада и уз то оптуживао Србију за избијање рата 1914. године. Никад нисам могао да разумем, пише Црњански, да „тако млад човек пређе непријатељу и удара на своју земљу у којој се родио и на народ коме рођењем припада...Откуда та лудачка мржња". Та сенка Милоша Богићевића и данас се надвија над српском политичком сценом.
У Стразбур одлазе 8.9.2025. челници неколико странака које се појединачно, према релевантним истраживањима, крећу између 2 и 0,5 подршке грађана: Странка слободе и правде, Србија центар, Зелено-леви фронт, Покрет слободних грађана. Зашто одлазе? Да затраже „јасну осуду политичке бруталности, насиља над грађанима, студентима, да се изврши притисак на режим, да се уведу санкције, забране путовања кључним актерима режима...да се санкцијама обухвате и чланови породица политичких представника власти". Један је додао да говори „у ime великог дела грађана Србије и свих продемократских и проевропских странака". Сви захтеви су заправо захтеви против српског народа и државе.
Крајем августа две од ових странака ЗЛФ и ПСГ упутиле су писмо крцато фалсификацијом стварности („диктатура" у Србији) које су завршили: „Грађани Србије очекују да Европска унија стане уз њих, а не уз режим који им одузима слободу и право на достојанствен живот".
Со на богићевићевско обраћање дела српске опозиције ЕП бацио је 11.7.2025, председник ПСГ Павле Грбовић предлогом резолуције о геноциду у Сребреници. Баш тако — резолуција о геноциду!
Скоро три деценије од НАТО бомбардовања, српски посланик у Скупштини, из странке Покрет слободних грађана, подноси предлог резолуције о осуди злочина Србије извршен на тзв. Косову 1998. и 1999. године. У њој између осталог пише „систематски злочини, прогони, убиства, депортације и етничко чишћење албанског становништва са КиМ 1998. и 1999. године." додаје се и фантастика о „апартхејду". То су потписали и албански посланици Шаип Камбери из странке Покрет за демократско деловање и Сулејман Угљанин и СДА Санџака (Новости, 15. мај 2026).
Дакле то је слика дела српске партијско-политичке опозиције данас, заправо у протеклој деценији. Шта може да се каже? Свашта али две ствари на првом месту. Политички рад не може да избаци моралне вредности из свог деловања. Сваки облик понашања а политичко посебно, процењује се са правног али и са становишта добра и зла. Разликују се етика одговорности и етика чисте воље. Разликују се достојанство, храброст, праведност, поштење од кривоклетства, зависти, мржње, кукавичлука. Морал се дави ако се другом човеку чини зло. А власт која се осваја уз помоћ странаца (новцем, корупацијом или оружјем), потврђује историјско искуство које је описао Макијавели у Владаоцу: никада не може бити добро за народ и грађане оно што се добија уз помоћ странаца. Таква власт уништава морално здравље нације.
Друга ствар у богићевићевском политичком понашању данашњих маловођа странака, погађа само биће политичког деловања. У питање је изградња новог значења политичке делатности у Србији. Класично значење о борби за опште добро народа и државе, о усклађивању циљева и средстава, о унапређивању услова за материјални и духовни живот, убрзано се губи и постаје место безначелне борбе за власт. У Србији „проевропска опозиција" дефинише опште добро тако што одбацује разговор са легитимним српским властима, а прихвата са представницима ЕП. Такво схватање политике је супротно свим теоријама и политичким праксама политике у демократским системима. И није то све. Ове странке из свог схватања „општег добра по нама" избацују егзистенцијални политички интерес српског народа у Републици Српској, покрајине Косово и Метохија, етнички очишћеним Србима из Хрватске. За ове делове српског народа зашили су уста, изгубили моћ говора. Па какав је то политички рад зарад општег добра када нема бриге за сопствени народ у границама државе или ван државе, али има једино против власти која је изабрана убедљивом демократском вољом грађана Србије. То је ново значење политике у коме се интерес целине народа преобраћа у интерес изразите мањине. Али ново у новом је заправо отворено деловање против политичког и националног бића сопственог народа. Некада је то било замаскирано, вијугаво, ужи политички интереси представљали су се као општи, требало је убедити грађане да је то добро за њих. Вешти политички манипулатори су играли значајну улогу. Данас видимо у Србији нескривену борбу малих странака да упркос одрицања од делова свог народа у окружењу, напрегнутом тражењу интервенције европских политичара у српска питања (самопоштовање и суверенитет!) покушавају, настоје да се домогну институција власти у Србији. Чудо невиђено! Како неко може да тежи власти у народу против чијих суштинских интереса се бори! То је ново значење политике у делу српске опозиције – да се презиром демократски биране власти, игнорисањем општих интереса целине српског народа и отвореним запомагањем код западноевропских центара моћи, попну на власт у Србији.
Из овог и протеклих искуства у Србији, можемо да извучемо једну поуку и да је не препуштамо забораву. Политичка делатност не може да изгуби античко значење борбе за опште добро народа и државе. Међутим, историјски и актуелни њен праксис показује да у њеном простору могу да делују појединци и политичке групе које се боре против општег добра а за уништавање или његово приватизовање за своје и туђе интересе. Демократија нема инструменте којима би заштитила темељне националне и државне интересе. Нападнута је идеологијом глобализма, ирационалним говором и политичким деловањем појединаца и група. Хоћете пример? Kako убедити опозиционог говорника који тврди да је овде диктатура а не демократски поредак и слобода? Није мало Дон Кихота у Србији који кажу да је крчма уствари замак, а ветрењаче дивови. Ко ће им отворити очи. Можда би могао неки Санчо Панса, ако се појави.