Понашање човека у групи, у маси, на улици, трговима, стадионима (као опозит елити) предмет је научног истраживања али и књижевног обликовања. Неки социолози су написали књиге о понашању масе, употреби вербалног и физичког насиља без правне и моралне одговорности (Де Местр, Де Бонал, Г. Ле Бон, Ортега и Гасет). Основне карактеристике понашања и мишљења у маси (гомили) су изражена емоција агресивности, жестина напада на противника; појединац се утапа у масу, губи своју индивидуалност, лако подлеже налозима непознатог вође, или је опијен познатим вођом. У маси расте осећај моћи, илузија да се све може, а нагон моћи се не обуздава већ размахује. Понекад се маса објашњава психолошки као деловање хипнотисаних појединаца. Сигурно је да у маси долази до смањивања рационалног понашања, а повећања емоционалне енергије тако да појединац некритички прихвата моделе понашања у маси. Разуме се, деловање масе (гомиле) је изражено у једнопартијским системима власти, док је у вишепартијским фрагментисано исведено на скупове страначких присталица. Иво Андрић није социолог али његов књижевни опис травничке чаршије у стању бунта могао би да буде пример у сваком научном раду на ову тему. Шири оквир беса дела касабалија у Травнику почетком 19. века представљају реформе Селима III да се Турска царевина преуреди на европским основама. Ове реформе најављене у Цариграду наишле су на отпор, противљење али безгласан, у тишини у Травнику.

По неколико година у чаршији ништа се не догађа, не ради и ромори, седи се по кафанама и преносе вести али без да изрази своје мишљење. Наједном, узбуди се бесно по невидљивом правилу традиције, побуна и бес. Пред масу на улицама чаршије однекуд истрче једна или двојца предводника. Нико их није познавао, а они вичу, делују насилно, шире незадовољство, а кад се побуна слегне они нестану и врате се тамо одакле су дошли. „Види се само kako букну, бесне и јењавају". Модернизацију Царевине маса је разумела као напад на исламски начин живота. Отпор реформама скупљао се у тишини и гомилао се. Чекао се повод, а нађен је у пијанцу Бекри Мустафи. Тај Бекри је дошао из Београда у Травник да тражи жену која се преудала за Мехмеда службеника у Француском конзулату. Тражио је натраг своју жену и чаршија се дигла да га заштити и да му помогне. Није се Бекри трезнио а није било ни потребе јер је „чаршија била узела његову ствар у своје руке".

Али чаршија се заљуљала као тутањ и праска за летњих олуја. Одјекивао је јако глас непознатог човека, дугих бркова, против омраженог Мехмеда, а глас је јечао све јаче као да се светио за своје дуго ћутање. Други су тражили казну и мучење за ухапшеног превареног мужа. „Ширило се осећање масе да је свако слободан да у границама побуне виче и ради шта му је воља и да да одушка свему што га тишти и мучи". Из те масе која виче, однекуд искоче један или два предводника. Живот у досади и замору жељан је промена и узбуђења. „Народ би као вода прогутао коња и коњаника". Уследио је напад на француски конзулат. Кад је тумач Давна затражио помоћ Сулејман паше, овај му је рекао „Дигао се народ, пучина. Тако наиђе с времена на време. Викаће и алакати, па ће се смирити, а од вике ником ништа није било".

Побуна у Травнику се природно кретала свом завршетку. Несрећни Мехмед је ухапшен, а гомила је тражила најсвирепију казну. Жена му је одузета и враћена одакле је дошла, Француском конзулату показано шта мисле у Травнику о Француској, а Бекри-Мустафа је изгубио сваки значај. „Свет се као отрежењен питао ко је ова пијана скитница и шта ради овде". И шта се догодило са бесом чаршије? Ништа. Виће па се умири. Тако је завршена побуна чаршијске масе у Травнику у време француског конзула Давила.

А корен сваког бунта, нереда и ломљења заснива се, каже приповедач, на невидљивој техници „традиције и нагона". Традицију овде треба разумети као друштвено искуство побуна маса и гомила, тако често у историји. А нагони као ону ирационалну силу у човеку коју психоаналитичари означавају као танатос. Тако Андрић о понашању масе у Травничкој хроници. Све је ту дато што социолози означавају овим појмом. Основне карактеристике масе, гомиле као друштвене групације су понашање руковођено јаким емоцијама, често изненадно, тренутно, ситуационо. У таквој уличној ситуацији свако на сваког личи, очита је униформност понашања. Таква понашања, разуме се, крше сва правила и законе, неки облик насиља примењује се према људима, институцијама и објектима. Јуриш гомиле по улицама је привремен. И kako пише Андрић, искочи један или два предводника да их усмерава.

Овим карактеристикама може да се дода феномен померања агресије типичан за понашање масе и гомиле. У Травнику се маса обрушила на Француски конзулат, а повод је била женидба несрећног Мехмеда, који је служио у конзулату. А прави разлог биле су реформе Селима III. Оно што је кључно обележје понашања у маси, свакако је појачана емоционалност а смањена рационалност. А кад се потисне разум појединци и друштвене групе крећу непредвидљивим путевима са сигурним штетним, често и трагичним последицама.

П.С. „Минхенска револуција (побеснела гомила – ЗА) тако отпоче против те лепе жене (Лола Монтез – З.А), што је у народној уобразиљи постала bila вампир Баварске, срамота јавна Лудвика 1 и узрок скупоће и гладне године". Из романа Кап шпанске крви Милоша Црњанског.