Постоји политичка корупција. Она друга неполитичка, односи се на подмићивање у низу других делатности; давање новца ономе ко вам противзаконито омогућава корист или добитак. Разлика је у томе што се у овој другој стиче лична корист, а у другој поред личне користи наноси се штета нацији и држави. И тај новац се даје јавно, што не значи да има и тајних канала. Карактеристично је да овај новац по правилу стиже са западних владиних и невладиних адреса. Нема података да из било ког другог дела света стиже новац у Србију зарад политичке активности „опозиције" у разним облицима.
Kako то изгледа у Србији, показао је чињеницама Слободан Антонић у раду „Индустрија окупације" (сајт, Стање ствари, 4.3. 2017). Prema подацима у периоду од 2014-2016 из ЕУ и САД, новац су добили: Фонд за хуманитарно право (ФХП) Наташе Кандић 2.126.752 евра; Жене у црном Сташе Зајовић 1.587.596 евра (само од Владе ЕУ, тј. од Европске комисије – 476.883 евра); Хелсиншки одбор за људска права Соње Бисерко инкасирао је 669.682 евра; а Центар за атлантске студије Јелене Милић – који отворено пропагира НАТО – 422.528 евра.
Дневни лист Политика крајем 2015. године објавио је чланак своје новинарке Јелене Попадић, заснован на подацима са сајта америчког Фондација центра, „чији се портал сматра најажурнијом базом података о уплатама америчких фондација ка остатку света". Подаци се односе на раздобље 2005‒2014. године. Они показују да је, за тих девет година, у НВО сектор у Србији само из САД стигло 35 милиона долара. Тако је Фонд за хуманитарно право Наташе Кандић, из америчких извора добио 3,78 милиона долара, српски огранак Фонда за отворено друштво Џорџа Сороса 3,72 милиона долара, Центар за ненасилну акцију (Канвас) Срђе Поповића 2,7 милиона долара, Иницијатива младих за људска права 1,17 милиона долара, Београдски фонд за политичку изузетност Соње Лихт 984 000 долара, Грађанске иницијативе Миљенка Дерете 846 000 долара, итд.
Делатност ових НВО у српском друштву добро је позната. Њихов основни задатак је да убеде Србе kako су они криви за распад Југославије и за све ратове на овим просторима, од 1992. до 1999. године, а посебно за агресију НАТО-а на Србију (1999). Нарочито је потребно Србе наговорити да прихвате кривицу за „геноцид" у БиХ, Хрватској и на Космету. Тако су се Жене у црном 2009. године, обратиле „грађанима/кама државе у којој живимо" (чак и именовање Србије као државе се избегава!?) kako би их „подстакле да заједно рефлектирамо да је Сребреница (као и Аушвиц) историјска вододелница". „Сребреница је парадигма свих српских злочина", објашњава Сташа Зајовић, лидерка Жене у црном, „Сребреница је, као и Аушвиц, место ʼфабрикације лешеваʼ" (Феминистичка етика – отпор Жена у црном, стр. 12).
Питање је од огромне важности за опстанак и развој српске нације и државе: kako се супротставити и да ли је могућно ставити брану на убацивање страног новца у политички живот Србије. Та радња се маскира идеологијом јачања цивилног друштва а заправо се ради о промовисању интереса западног система интереса (дугорочно) а често се страним парама поткопава актуелна, демократски изабрана влада (краткорочно). И имена појединаца, корисника страних фондова нису страна. У Србији од 1990. године они делују отворено и доследно. Дневни лист Информер наводи имена добитника западних пара и износе: Соња Бисерко, Слободан Георгијев, Стеван Дојчиновић, Александар Радић, Бранко Чечен, Драгољуб Жарковић, Јелена Милић, Сташа Зајовић, Динко Грухоњић. Најмањи износ је 92 хиљаде долара а највиши 1.500.000 евра (Жене у црном) за период 2014-2016. године.
Када је поменута новинарка Политике, Јелена Попадић објавила наставак помињаног текста у коме је навела да је тзв. Независно друштво новинара Војводине (НДНВ) – НВО Динка Грухоњића која је позната по томе што промовише одвајање Војводине од Србије (о чему је Антонић више пута писао) – од 2012. до 2014. године добила 242.000 долара, између осталог и од фондације из САД (НЕД) на чијем сајту се Србија приказују без обе покрајине, дакле, због тог текста НДНВ је тужио ову новинарку и Политику Савету за штампу. Наводно, таквим се текстовима „ствара морална паника" и „наноси штета НДНВ-у", те „прави списак државних непријатеља".
Дакле, не само да отворено признају да за своју активност добијају западни новац, већ се агресивно противе критици таквог понашања. У Америци се финансирање овог типа из иностранства квалификује као „агентура страног утицаја". Када су у Русији донели исти закон, Американци су јавно негодовали! Када су у Републици Српској намеравали да нешто слично ураде са страним агентима, запретили су. Али Русији не могу ништа. Србима могу.
Западно финансирање опозиционе политике у Србији, било партије, било НВО, било неких медија, траје већ тридесет година, од разбијања СФРЈ. Отворено се убацивао новац у Србију у време санкција (1992-2000) и за „рушење Милошевића"; припремао се 5 октобар. Међу 600 невладиних организација најистакнутију улогу пре и после „октобарске револуције" имао је „Отпор" који није био у регистру НВО али је политички деловао скоро у сваком граду са лепљењем плаката и другим нападима на поредак. Колико је западних пара утрошено на „Отпор"?
Шта да учини српска држава и српска политика у одбрани од оваквог мешања у унутрашњу политику? Једно је оно што Антонић у поменутом чланку тачно закључује: „Али наша је дужност да не затварамо очи пред моћним пропагандним структурама које су у овом друштву изграђене, као ни пред њиховим настојањем да колонијални и аутошовинистички наративи постану средиште српске политике и културе. Јавност не сме бити ускраћена за чињенице, за анализу актера и односа, као ни за вредновање поступака јавних делатника. Разборити читалац онда ће лако моћи да разазна шта је истина и које етичке и политичке консеквенце из ње произилазе".
Али то чини део интелектуалне јавности. Други део подржава колонијални статус Србије. Политичка елита власти и опозиције 30 година не успева да се одупре западном финансирању скривене или јавне опозиционе активности у Србији. Штавише, огромно учешће имали су у „октобарској револуцији" 2000. године, а све до 2012. помагали досовски режим.
Упркос свим овим чињеницама, има интелектуалаца попут антрополога Ивана Чоловића који оптужују српску културну елиту у којој „преовлађују конзервативци, националисти, традиционалисти, клерикалци" чија је „слабост према парама" (Милошевић Никола, Политички споменар од Броза до ДОС-а, 2007, Информатика). Када је већ написао овакву тврдњу, био је у обавези да укаже на имена и новац који су добили и то од кога. Напред је предочено све о финансирању из иностранства разних НВО и ко зна кога још из света политике, науке, уметности. А то су по Чоловићу они којима Србија треба да захвали што „просветитељска и хуманистичка традиција у Србији није замрла"! НВО са западним новцем и српска традиција!
Изгледа да, не само Србија, већ и друге државе на Истоку Европе морају да прихвате силу Запада (Америке) у облику новца. Да трпе домаће параполитичке и политичке радње у Србији уз помоћ западног новца. Шта је са демократијом у таквим условима? Шта је власт народа са купљеним гласовима?

