Наш народ има проблем са националном издајом од Вука Бранковића. У некадашњим републикама а данас државама увек се нашао неко од Срба да делује против српских националних интереса, права и слобода. Најболнија је она на Косову и Метохији.

Национално политичко понашање Срба у покрајини и ван ње посебно је значајно. Зашто је ово питање од далекосежног значаја за националну и моралну свест српског народа? Чињеница да је КиМ одузето из уставног поретка Републике Србије уз помоћ НАТО војске, да би је потом косовски Албанци прогласили државом, као и то да Србија није признала такво отимање, чини ствар са издајом јасније и мање проблематичном у односу на друге примере савремене српске издаје. Косово и Метохија нису у систему ОУН, то је државна творевина коју Република Србија не признаје. Срби који живе на Косову и Метохији су пред избором – да прихвате, од Србије непризнате, институције вештачке државе или да одбију сваку сарадњу с таквим институцијама. Да ли су они који после 2008. године улазе у албанске институције на Косову издајници или нису? Ако нису, како дефинисати њихово деловање?

Слободан Петровић, челник Самосталне либералне странке постао је Тачијев заменик 2010. године. А на критике због сарадње са НАТО владом косовских Албанаца одговарао је: „ми смо озбиљна партија којој је суштински интерес српске заједнице изнад свега" (Политика, 20. 12. 2010)! Тако-суштински интерес! Значења речи могу да се изврћу како ко усхтедне.

Слободан Петровић је нестао из политичког живота на КиМ а наследио га је Ненад Рашић. Нема Тачија, има Куртија. Десна рука србомрсца Албина Куртија. Председник странке За слободу, правду и опстанак, главни Куртијев српски потрчко, министар у Влади биран гласовима Албанаца. Подржава прогон Срба и отворено навија за сваку опозицију властима у Србији. Ових дана шири свој глас за „студенти побеђују". А Република Србија не признаје самопроглашену независност.

Да ли је овакво деловањеједног политичког Србина, једне српске политичке странке на КиМ после 2008. године издајничко? Шта га је привукло косовским Албанцима, мање је важно питање. Нешто постаје издајничко дело са именом на основу последица које уочавамо.

Најпре, Косово и Метохија је део државе Србије, који су признале као независну државу неке европске државе, али не и Србија. Дакле, чињеница да КиМ не признаје Република Србија ставља сваког Србина на КиМ који учествује у сепаратистичкој влади у позицију издајника. Да ли постоји неки други појам за овакво понашање?

Друго, кога представљају ови Куртијеви политички Срби? Kako неко са гласовима Албанаца може да заступа суштинске националне интересе српске заједнице? Издајник највише цени „драгоцени тренутак" за себе, а не историјски политички интерес српског народа.

Треће, Рашићев круг Срба скреће тему од националног опстанка и државног суверенитета на питање „инфраструктуре за Србе" на КиМ. Репресија косовске полиције над Србима, терорисање сународника њих не интересује.

Да ли се овакво национално политичко деловање може именовати издајничким? Република Србија има Устав по коме је Косово и Метохија део њене територије и она по том уставу има дужност да брине о грађанима КиМ, при чему су Албанци ту бригу одбацили, али огроман број Срба није. Рашићева српско-албанска мањина признаје „косовску државу" док се Србија бори за правично решење и одбрану српских националних и државних интереса. Ненад Рашић је стао на страну оних који територијално комадају, а национално деле српски колективни интерес. Чињеница да он репрезентује неколико процената Срба на КиМ јасно доказује да он и његова странка немају никакав национални легитимитет. При том 90% Срба живи у северном делу покрајине, не признаје НАТО албанску државу на Косову, поштује Устав Републике Србије и резолуцију ОУН.

Kako објаснити сарадњу са косовским албанским институцијама на КиМ док највећи број Срба признаје Републику Србију? Да ли постоји други појам за издају? Човек издаје свој национални понос али права издаја је она која чини практичне кораке у одбацивању националног јединства и државног суверенитета у корист друге нације или државе. То је српска судбина – Рашића је било у прошлости, има их данас и биће их сутра. Размишљајмо о њима и надајмо се одговору шта храни родомрсце у српском народу.