У било ком значењу да се узме, функције политике биле су усмеравање друштва, одлучивање о јавним интересима, дефинисање јавног добра, интеграција и сепарација друштва и његових делова, успостављање легитимитета власти. У том погледу, мора се правити разлика између циљева и средстава која се користе у политици. Средства су лаж, истина, легални путеви и употреба силе, ослонац на мирна или на незаконита средства, коришћење чињеница или предрасуда. Јавни послови друштва само су наизглед подручје борбе за власт. Политика је свакодневно стваралачко решавање практичних животних ситуација са конзервативног или реформистичког становишта.

Ко је политичар? Политичар је човек који тежи за влашћу да би остварио своје идеје о друштвеним вредностима и установама. По суду Макса Вебера независно од поретка у коме делује политичар „тежи ка учествовању у моћи“ или ка утицају на расподелу моћи између друштвених група у држави. Ко закорачи у политику тежи моћи као средству за остваривање општих или егоистичких циљева. Борба за власт подразумева одговорност. Политичар доноси одлуке, поседује интелигенцију и карактер, припада одређеном партијском програму и користи (не)часна средства.

Политичар делује са организацијом, на њеном челу или као члан. Политичко организовање је услов политичког живота при чему треба разликоватиједнопартијске и вишепартијске (демократске) системе. Свака политичка партија се бори за власт или да сачува власт и при том користи различита средства. Оне организују, стварају и изражавају политичко мишљење народа и усмеравају гласове на кандидате, а то је идеологија као облик политичке свести, или скуп идеја о друштву и политици.

Свака партија мора да има своју организацију и своју идеологију (систем вредности). Политичка странка ствара свој програм и свој статут и помоћу њих организује своје унутрашње односе. У свакој политичкој странци разликују се гласачи, чланови, активисти, руководећи кадар.

Политичке партије у Европи настају почетком 19. века али политичко искуство је показало да у арени политике могу да се нађу и удружења, покрети без унутрашње организације и лидерства. У Србији се нешто тако догодило када је на изборе за Скупштину 25. октобра 2026. изашла непартијски организована Студентска листа коју је формирао Студентски покрет. Већина на Листи нису политичари, нити су се бавили политиком. Такође у Студентском покрету немамо политичаре. У првом су људи са својим професијама, а у другом категорија младих без професије, а на путу стицања знања.

Пред нашим очима дефилују они за чије се постојање до јуче није ни знало, они који су стекли име изван политике или чак у антиполитици. Кад је реч о првима, треба подсетити да свака одговорна нација (држава) прећутно даје легитимитет за управљање друштвом само онима који су показали дугогодишње интересовање за политичка збивања или онима који су стекли практично политичко искуство. Данас у Србији, политичку власт жели и онај који ниједну књигу о политичким стварима није прочитао, а тешко да би знао да каже шта је политика. Каквог је порекла њихова мотивација, неважно је у односу на питање друштвеног и културног амбијента у коме се појављују и њихове „народне рецепције“. Што је више политичких туриста, ми смо даље од модерног у политици у друштву.

Данас у Србији видимо студента у улози политичара! (заправо, не видимо га). Онај који је по годинама млад, без породице и посла, на путу усвајања знања, бори се и осваја власт у држави! Стекао је право да управља општим пословима. Какво му је политичко знање? Какав му је карактер? Какве политичке вредности брани? Какав му је политички језик? Не зна се. Нема га у јавности, а формира Студентску листу. Професори и студенти изменили улоге у политици: млади одлучују, а стари слушају и извршавају. На питање ко заправо одлучује о персоналним решењима академик Саичић је одговорио: „Знате како, не могу, на жалост, да вам ништа о томе говорим унапред. Бићете обавештени када Студентски покрет и Студентска листа издају заједничко саопштење. Пре тога не бих могао ништа да говорим“, (Данас, 3.11. 2026). Дакле, одлуке се доносе у кругу професора и студената (групе блокадера), при чему се ови други питају. О српској политици одлучује невидљиви Студентски покрет!

А о политичком знању студента блокадера на власти довољан је један исказ међу низом других: „Пример смо целом свету демократије о томе kako се диктаторски режим може победити“. Потпис Студенти у блокади, 6.11. 2026. Дакле, ови студенти блокадери нису живели у демократији, која је институционализована 1990, већ у диктаторском режиму! Зна ли значење појмова демократија и диктатор?! Ето, то је знање студента политичара, припадника покрета а не организације, странке у Србији 2026. године! Какви нам дани долазе?