Запутила се априла месеца 2026. године, четворка из једног опозиционог клуба (Здравко Понош, Радомир Лазовић, Павле Грбовић, Борко Стефановић) на пут по западним европским престоницама да се, бар по ономе што јавно говоре, жале на Србију и актуелну власт која кочи европски пут Србије. Ко зна шта говоре са званичницима неких ЕУ држава. Можда о последицама НАТО бомбардовања? Оставимо шалу. Њихове оцене општих прилика у Србији такве су да представљају препреку на европском путу Србије.
Своје политичко путовање кроз неке државе ЕУ оправдавају правом да одлазе у те центре, као што то право има и државна власт. Тачно. Међутим, ствар је у нечему другом. Нико не спори њихово право да разговарају о Србији са западњацима. Проблем је, и то огроман, политички ударац Србији што они одбијају разговоре са легалним и легитимним председником Србије. Каква је то опозиција која своје политичке бриге решава ван земље, а не у држави чији су грађани? Таква политика никако не може да буде у кругу патриотских политичких вредности.
Друго обележје политичког четверца свакако је оно што они говоре о Србији својим домаћинима. Тако, изјавили су за њихову телевизијску централу у Србији како су се пожалили европејцима да у „Србији нема слободе и демократије". Ово треба да нас замисли и забрине. Да ли овај четверац, састављен од председника малих странака, свесно лаже о Србији или немају политичка знања па им се од демократије причињава диктатура. Не тако давно, многи Срби су са маглом у очима у Титу видели демократског лидера. Заблуде и незнање политичко настављају се.
Али да погледамо појмове и стварност Србије. У Србији су слобода и демократија правно заштићене. У стварном животу нема ограничења за слободно мишљење, говор и јавно саопштавање. Све институције демократских слобода у Србији постоје, са неким недостацима у претходним деценијама, постоје данас и овде. Свако са здравим чулима може да види, не тиху реку већ бујицу јавних увреда, неполитичких и политичких речи. Таква слобода исказује се говором, штампаним и електронским медијима. Киосци су препуни провладних и прозападних или опозиционих листова, часописа. У књижарама су разне књиге о политици и друштву Србије и Срба. Поред тв станица, комерцијалних и јавног сервиса, користе се и интернет и мобилни телефони са бројним мрежама. Постоје и страначки сајтови, лични сајтови, блогови... Дакле, мноштво је канала јавног комуницирања и сваки појединац и група могу да пронађу и користе своје место у медијском мору Србије.
А демократија? Слобода политичког организовања нема препрека у Србији. Може ли неко да тврди супротно? Свако је у могућности да оснује странку, да се бори за власт и подршку грађана на изборима. Мандати су ограничени и обезбеђена смењивост. Каква је то слобода и демократија која њима недостаје? То је она која би њима прокрчила пут до власти – у стилу, дај нам ону демократију и ону слободу која би нас довела на власт.
Ако имамо овакав институционални аранжман и овакву политичку стварност на чему се заснивају оптуживања Србије политичкој публици Запада да нема слободе и демократије? На политичкој празнини и обмани саговорника. А питање је да ли им немачки и ини саговорници верују на реч или они можда имају реална знања о српској демократији. Ако је оно прво у питању онда је реч о антисрпској стратегији у којој је неважно шта је истина а шта лаж.
Постоји и други вид деловања овог дела српске опозиције. У Барселони је ових дана одржан скуп тзв. „Глобалних прогресивних снага" на којој је „звезда" био Аљбин Курти, а у његовој сенци, по извештају медија, „српско друштво" из опозиције: Драган Ђилас, Мариника Тепић, Срђан Миливојевић. Тема је била карактер глобалног прогреса. Једно је што део српске опозиције учествује са Куртијем, осведоченим прогонитељем Срба са Косова и Метохије, човеком који одбија примену потписаног споразума о Заједници српских општина. А друго је Барцелона, каталонска престоница са изразитим тежњама за сепаратизмом. Курти је на челу сепаратизма, а добија некакву подршку српских политичара што би Каталонци желели код Шпанаца да пронађу. Симболичко значење овог скупа и састав гостију из Србије (са Покрајином) не може се порицати. Дакле то је позорница на којој се лако тумаче улоге. То ова тројка не види или неће да види.
Међутим, ова политичка путешествија о којима је реч, нису без последица. Она наносе велику штету угледу државе, срамоти српски народ и грађане и обезвређује политичку културу. А најтежа је свакако изношење странцима лажи о демократији и слободама у Србији. Није само морална национална штета у питању већ унутрашње-српско оснаживање оних снага у ЕУ које већ три деценије плету паукову мрежу око Србије. Како ова четворка, ова тројка као и њихови следбеници пристају на овакве политичке улоге? Питање за размишљање.