Особа, име јој је Србољуб К., породичан је човек, запослен, живи у нашем граду. Ево једног његовог дана. Руча са децом, она су у основној школи. Док ручају држе испред себе мобилни телефон наслоњен на празну шољу за јогурт. Не разговарају. Пита их како је у школи, одговарају „Супер!“. Пита их за другове, кажу „Супер“. Одлазе у школу, одлази и он у шетњу. На улици сусреће младе девојке и дечаке, са мобилним у рукама. Неки гледају мобилни, не разговарају. Пролази мајка са бебом у колицима; једном руком гура колица, другом гледа у мобилни. Иде улицом по којој се вијају листови са грана великих платана, загледа прозоре и терасе на којима се суше кошуље и мајице, кад му у сусрет иде лепа девојка 30-тих година. Поглед му сам од себе пада на лепоту која му иде у сусрет. Кад, она узима мобилни и почиње да типка. Мимоиђоше се, она поред њега са погледом на телефон а он погледом на њу. То му врати из сећања једно путовање међуградским аутобусом у коме је млада девојка, на седишту поред њега, сат времена, колико је трајала вожња, гледала себе и своје слике на екрану мобилног. Господин Србољуб К. улази у аутобус градског превоза. Баци поглед испред себе, путници гледају у мобилни телефон. Има и оних са слушалицама на ушима. Један човек средњих година разговара са мобилним пред собом, гласно да га већи број путника слуша. Прича како се посвађао са комшијом око паркинга. Сви ми треба да знамо шта му се догодило; ми са рукама на рукохватима аутобуса слушамо у ритму градског аутобуса.
Стигао је Србољуб К. тамо где је планирао, али је поранио. Шта да ради? Попиће кафу у башти првог ресторана. Кружи погледом: има гостју који разговарају, али на првом столу до његовог седе младић и девојка, на другом једна група студената, на трећем двоје средовечних мушкараца. Ови око њега гледају у своје телефоне, а на трећем мобилни леже на столу уз ћутање. А кад узму типкају великом брзином: прсти лете као виртуози на клавиру. Гледа то господин Србољуб К. и мисао му одлута на људе са којима ради у канцеларији спољнотрговинске фирме. Сви запослени држе мобилне поред себе. Кад зазвони, они прекидају посао да би се јавили. Она која седи преко пута, зове дете и диктира шта да једе и како да се обуче, а знам да похађа средњу школу. Пита како учи њено дете. Одговара „Супер“. Господин Србољуб К. каже њој да је видео преписку свог сина са другом на мобилном. Не разуме те скраћенице - бзвз; врв; знш, иг. Како ови млади разговарају са скраћеницама? Како говоре без мобилног? Јуче је наш господин отишао на концерт озбиљне музике и баш тамо где је гудало виолине кренуло по жицама, три места од њега зазврја телефон. Окренуо се према овом шамару музици, а онај рече гласно: „Јавићу се“. Звуци виолине не утишаше.
Седи наш Србољуб К. са пријатељем. Вади мобилни и ставља на сто. Звони му мобилни и он се јавља. Разговара, пријатељ слуша. Мало затим, пријатељу звони мобилни, говори нешто о послу а наш Србољуб К. слуша. Поседеше још мало па кренуше свако својим путем. Таман кад се одмакао, заштекта звук с мобилног. Да погледа а оно вајбер група, 23 поруке на монитору. Укључио се у вајбер групу станара, њих 15 за сваки случај. Кад оно са другог спрата комшиница жали на суседа који не затвара улазна врата, други позив је позив за кафу, трећи нека жалба на поштара и тако, тако; мораће да се искључи са вајбер групе.
На улици иста слика; неки журе, неки лагано корачају, неки чекају испред неке станице али сви се по једном препознају – мобилни телефон је у рукама или у ташни или у задњем џепу. Док је чекао да пређе улицу три возача аутомобила возе и држе мобилни на ушима. Кад се вратио у стан, укључује компјутер. Упада у мрежу глобалних размера која је исплетена давне 1965. године, да види да ли је стигао неки мејл, а и он треба да шаље одложене мејлове. Седи већ два сата и шара, крстари по интернет мору. Чита неки текст о политичару. Слуша неки разговор на не зна и сам ком сајту, скаче са сајта на сајт, троши минуте и сате. Не зна да је Алвин Тофлер у књизи Трећи талас (1983), користио појам „тоталитаризам компјутера“ и записао ове речи: „Кад у први план избије компјутером преплављена рационалност, она човека чини пришипетљом машине са знањем. Тада не само што људи програмирају компјутере, него компјутери програмирају људе“. Кликће му мобилни, остављен поред компјутера и он се одмах хвата да види шта је, ко зове, шта хоће? Има све канале: tik-tok, facebook, instagram, twitter. Питају га са непознате адресе да ли би да купи пеглу, јефтину. Одговара са не. Мало затим пријатељ му шаље поруку са питањем и да се виде. Одговара све је ОК.
Шта је са језиком којим смо не тако давно говорили, писали и преносили значења живота и рада? Друштвена стварност је била дата у језику и главно питање било је колико језик ваљано изражава предмет. Мобилни ствара нови језик – скраћенице, емотикони, слике. На кратке поруке, Србољуб К. добија одговоре у виду сличице, аплауза, срца. И тако наш суграђанин по имену Србољуб К. живи слободно са мобилним у рукама и интернетом на столу. Живи као и сви други у овом времену. Не стиже да оде у свој завичај, у место лепоте природе, земље и неба. Да удахне ваздух багрема и да одмори поред реке своје младости. ИКТ му поједе време. Све вредности оног живота су нестале. Наступило је време добровољног робовања мобилном телефону. Човек је измислио комуникацијску справу која искључује сваку дебату о моћи. Ова моћ не поставља границе слободи али ни репресији; није ни моћ која може да подстакне ваљану расправу о себи. До сада смо имали појам моћи који означава однос између појединаца или друштвених група у коме једна страна намеће своју вољу другој. У сваком формализованом односу постоји наметање воље, било послушношћу (дисциплином) било силом (сламањем отпора). Али и у неформалном односу, једна страна намеће вољу другој. Појавио се нови облик моћи, безлична моћ. Пред нама је, дакле, невидљиви субјект који намеће своју вољу, свој клик, хиљадама и стотинама држача мобилног телефона у рукама. Кад зазвони одмах се јављаш, кад си бесан шаљеш клетве, кад немаш посла зуриш у екран и типкаш, а када се негде апарат загуби претрнеш од страха.
Наш Србољуб К. ужива у моћи мобилног телефона, ужива као и сви они са којима живи и сви они које је сусрео на свом кретању по граду, и они које није сусрео. Ослободио се културе језика, понашања, вредности старог идентитета, традиције, социјалних односа. Са кристално чистим мобилним ЈА корача напред у будућност. Какву? Са вештачком интелигенцијом која ће заменити мозак човека и његову свест.