Пољски књижевник је написао књигу Заробљени ум у којој описује скривајуће, камелеонско понашање интелектуалаца у комунистичком систему. У најкраћем то је понашање са два лица. На видљивој сцени ови интелектуалци подржавају тоталитарни режим, прихватају владајућу идеологију, учествују стварно и симболички у прославама једнопартијског поретка. Истовремено, њихово друго лице, оно које се не види, прикрива критичке оцене и ставове о поретку који јавно славе. Кетмановско понашање је мотивисано карактером, интересом, каријером оног интелектуалца који прихвата такав живот.
Када поменемо књигу Чеслава Милоша помислимо на сурови комунистички режим који је кварио људске судбине на начин кетмана. Да ли при том мислимо да је кетман човек прошлости, архивиран са падом комунистичког система? Ако то помислимо, погрешићемо. Овакав тип интелектуалца живи и делује у демократским системима, конкретно у Србији од 1990 до 2026. Необично да у поретку који је антипод комунизму делује отворено кетман! Необично али тачно. Свако их може препознати на јавној сцени само ако широм отвори политичке очи. При том, мора да га разликује од других типова; оних који јавно хвале власт а приватно критикују или приватно клеветају личности на власти а јавно ни реч да кажу.
Ко је кетман у српској демократији? Разуме се, није копија оног из Заробљеног ума. То је интелектуалац који на другачији начин скрива своја уверења од сопствених јавних ставова. Његов однос према режиму који је добио поверење грађана на изборима није похвала већ мржња, клевета, бацање љаге. Код Милоша кетман хвали идеологију и власт. Српски кетман сваку власт у Србији од 1990, беспоштедно, нихилистички критикује. Додуше мржња је спласнула када је ДОС дошао на власт.
Српски кетман демонизује власт зато што „наноси штету Србији“ (какву?), то ће рећи да је он већи Србин од оних који су на власти. Карактеристика понашања овог интелектуалца је и то да он не крије, као комунистички кетман, своја уверења и ставове. Тако док блати власт што „прихвата“ западне налоге, он користи новчана средства из западних фондова за своју невладину организацију. Али и више од тога. Огорчени кетман користи новац из буџета којим управља српска власт коју не подноси и мрзи. И то није све. Овај тип српског интелектуалца, ако се нађе у жирију, наградиће научника који долази у ред водећег србомрзитеља. Није ли и то својство српског кетмана: јавно се представља као ватрени Србин а награђује ватреног србомрзитеља. Острашћено оптужује власт да је колонијална, а он прима паре од више западних фондација. Како то? Тешко питање.
Кетман интелектуалац постоји и у демократији. Српски пример показује да је разлика у томе што се овај интелектуалац не скрива већ се отворено представља као бранилац српства од српске демократски биране власти, а при отворено сарађује са њеним мрзитељима. Остаје непрозирно стање његове душе. Да ли га изједа немир располућености који се не види кад говори у јавности?