Колико смо медијских емисија, текстова или политичких ставова о хрватској политици и хрватским политичарима регистровали у Србији у последње време (2023-2026)? На прсте једне руке могу да се изброје. А колико у протекле три деценије? На неколико руку. Обрнимо страну: колико је хрватски медијски и политички простор испуњен острашћеним нападима на Србију и Вучића? Тешко их је избројати- киша непрестано лије из хрватских тмурних облака.

То је једна чињеница, а тек следи анализа садржаја онога што се у Хрватској емитује и говори о Србима. Негативних, у разним амплитудама мржње и нетрпељивости, колико хоћете. Позитивни су игла у пласту сена.

Не мора човек да буде Србин па да се пита откуда таква антисрпска страст код Хрвата? А зашто код Срба нема масовног антихрватства? За одговор је потребно, ма и скромно знање о односима између ова два народа. Без тог знања немогуће је објаснити хрватску већинску политичку мржњу према Србима.

Све почиње од средине 19. века. Док је Вук са српским славистима уз привидну припомоћ хрватских радио на повезивању два народа засновану на језичкој блискости, дотле су неки, већински хрватски политички интелектуалци бранили хрватски интерес тако што су отворено ширили мржњу према српском народу. Анте Старчевић (1823-1896), дете рођено у православно-католичком браку, стаје на челу страшних антисрпских погрома (Срби су „пасмина коју треба истребити"). Следе и други описани антисрпски идеолози у књигама Василија Крестића о Србима и Хрватима.

Франковци, следеници Јосипа Франка (1844-1911), покатоличеног Јеврејина, физички нападају Србе 1902, у Загребу и пре стварања Краљевине СХС. Ту је и Иво Пилар (1874-1933) који научно образлаже великохрватску идеологију. У току Првог светског рата хрватски војници у саставу Аустроугарске ратују против Србије. Између два светска рата, антисрпска идеологија добија организациони облик у усташтву. Вођа је Анте Павелић, од родитеља пореклом из Лике, вероватно покатоличених Срба, рођен у Херцеговини (Брадина). Усташе су 1941 основале НДХ и геноцид над Србима. То је био масован покрет а ту чињеницу треба подвући због свега онога што се догађало у СФРЈ до 1992. На власти су били комунисти али је у народу остало сећање родбине и преживелих савезника усташке власти. Другим речима, политички врх усташке државе је срушен, што казнама партизанске власти, што бекством и заштитом католичких држава у Европи и свету, али широка народна основа је преживела под новом влашћу.

Како се примицао крај СФРЈ, јачале су хрватске странке на мањој или већој усташкој основи. И ево, тридесет година у независној Хрватској и чланици ЕУ, не јењава антисрпски политички наратив. И? Зашто се чудимо што бљују ватру на Вучића, на српски народ, што прате локалне изборе у Србији, што је Домовински покрет у влади, што Тонино Пицула, под окриљем ЕУ, тражи осуду „просрпске политике А. Вучића" (!!).

Срби, ови данас и они сутра, морају да буду свесни да је антисрпство део хрватске националне свести и идентитета. Оно, видимо, има дубоке корене, само се различито политички изражавало – усташе, комунисти, демократе. Хрватски политички актери не могу да постоје без антисрпског елемента у својој политици.

Да ли нешто слично постоји у српској политици? Да ли је антихрватство део српског политичког бића? Реторичко питање. Страшну заблуду југословенства Срби су платили сопственом трагедијом; на реду је одбацивање остатака терета хрватско-усташке прошлости.