Демократија историјски наступа са идејом општих слобода. Човек ослобађа своју мисао и свој говор у поретку који се именује као демократија. То је био став мислилаца и верника демократије. Међутим, искуство показује да се слободан говор појавио као основни проблем у много хваљеном поретку. (Само)именоване демократе су почеле да га ограничавају и то како они у политици тако и они на јавним функцијама. Али има нешто још погубније за демократски поредак: у јавни говор умешала се мржња, сједне стране домаћа, с друге инострана. Настала је пракса политичке мржње која не зна за државне границе а ни за достојанство јавне и политичке личности. У томе учествују политички људи али и њихове присталице у Србији и из других држава.

Демократија и мржња! – да ли су неспојиве? Теорија каже – не, пракса је све богатија разним облицима мржње: појединачна, групна, страначка, социјално-политичка, ситуациона, конституционална. Мржња је непријатељско осећање које је управљено према другој особи са циљем да се поништи свака њена вредност или да нестане. Понекад је управљена и према самом себи.

Биологија и психологија су родно место мржње. Човек је створен и да мрзи; јавља се у савезу са агресивношћу, увредама, завишћу, презирању. Мрзети другог - то је уредила природа. Некада је мржња управљена према ономе ко нас спречава у остварењу намера, а некада према ономе ко је јавна личност и није нам ништа учинила.

У демократији цветају негативне емоције, пише Бертранд Расл; тврди да је „завист основа демократије", да је под плаштомједнакости проширен распон зависти (свако сваком завиди у разним областима живота). Има оних у Србији који хвале мржњу; тобоже то је једина права креација.

Политичаре на власти а посебно опозицију прожима осећање мржње према противнику. Завист је храни. Она делује видљиво и невидљиво, она шири и сужава простор разумног говора. Даје сигнале кога треба фаворизовати у јавности, кога компромитовати, а бива у демократији да се тражи и забрана политичког деловања и прогон оних који владају на основу изборне воље грађана. Говор је једно од основних средстава политичког деловања у демократијама чије институције допуштају различите говоре. А каквим говором ће се испунити те институције, већ је питање на које одговор даје национална историја и култура. У Србији како демократске установе „старе", мржња и негативне страсти у политици јачају!

Вредност слободног говора је постала добар инструмент „међународној заједници" да се меша у ствар демократије појединих држава. Они који се налазе у центру те заједнице гледају и оцењују степен слободног говора у другим државама. Европа (ЕУ) и Америка су на челу колоне која ствара нови светски поредак у коме се отворено говори са љубављу и мржњом према јавним личностима и народима. Србији спочитавају мањак демократије!

Демократија само са новинама и демократија у хиперинформатичком друштву нису исто. Данас, штампани а поготову електронски медији представљају главне посреднике у јавном разговору. И ту почиње проблем са мржњом. Ширење средстава мобилне комуникације, ширење разних Мрежа, дала је крила сваком појединцу да са мобилним телефоном потенцијално делује у јавности и политици. Учесници јавног говора су људи са својом природом, породичним пореклом, васпитањем, карактером, стереотипима, предрасудама, осећањима, мишљењем. Постоје типови личности које можемо именовати као конструктивне. Али у простору Мрежа појављују се его-особе, агресивне, са набојима мржње у себи. За њих не постоји ауторитет, не постоји пристојност и достојанство, у себи носе магацин мржње.

Дакле, мржња у јавном и политичком животу саставни је део живота у демократији, тако и у Србији. Има ли начина да се обузда? Тешко, готово да нема. А нема из два разлога. Демократија се дичи људским правима и слободама. Оне се теоријски и правно проширују и у перспективи би да понише границе које су у правима и слободама другог човека. У условима јачања индивидуализма, мора се рачунати, а искуство доказује, на ЈА које поштује норме и правила и ЈА које делује са мржњом у себи. Иједном и другом главно средство су Мреже и нова технологија комуникације. Са правим или лажним именом шаљу се поруке пристојних садржаја али и оне које сипају мржњу на приватне и јавне личности, политичаре, стране државнике и народе.

Да ли је демократија у стању да спречи говор мржње? И каква је будућност овог поретка у коме људска права укључују и право на мржњу? Питања за размишљање, не само онима који се баве проучавањем демократије.