„Срби! Преда Мном стоје тешки задаци. Унутрашњи раздори, непоштовање права ближњега, гажење закона и малоуважавање власти, освете и гоњења растроили су отечество наше и задржали га у великом назадтку". Кад прочита ову Прокламацију Кнеза Михаила од 14.9.1860. године српски човек, данас и овде, морао би да се замисли. Нешто од националног понашања и схватања власти постоји и после 150 година. Ко може да каже како нас не запљускују „унутрашњи раздори"? Свађе око безначајних ствари избијају од пијаце, комшилука до јавног живота. Сме ли неко да оспорава „непоштовање права ближњега"! Довољно је погледати блокаде образовних установа и улица 2024/25. Противно основном праву на рад и кретање, наши суграђани не могу да уживају права као они из далеке српске прошлости. А шта рећи о „гажењу закона и малоуважавању власти"? Присетимо се понашања политичких људи и за политику заинтересованих грађана од 90-тих година до данас. Изађу демонстранти и они који протестују на улицу, а да не питају да ли је по закону пријављен скуп. Разлупају просторије владајуће странке и ником ништа. У Скупштини Србије пале бакље, ломе клупе, носе транспаренте, падне и по који ударац, а све то неки не примећују. Данашња чињеница је да се закон гази и да се неуважава власт.

У јавности српског живота много је зависти, освета и прогона. Гони се политички противник до изнемоглости. У Михаилово време није било демократије. Данас је има али освета и гоњење није смањено. Само је видљиво, на светлу дана. Оваква јавна и приватна понашања српског човека, „растроили су наше отечество". Из оног времена није Кнез Михаило могао да предвиди да ће Србе растројство пратити следећи век и више. Борба за отечество има сенку разотечества, из генерације у генерацију.

Да ли они који се труде да „растроили наше отечество", да ли га држе у назадтку? У привредно-техничком не. У политичко-организационом не. У образовном и стваралачком не. Али у менталитетском, у национално-карактерном да.

Михаило Гавриловић на чије се истраживање позива Слободан Јовановић, осветљава неке црте националног карактера у времену (уочене и у другим радовима етнопсихолога). Тако, Срби у 19. веку служе се подмићивањем у односима са Турцима. Милош Обреновић давањем новца Марашлији шири своју власт. Због новчане оскудице, везир и муселим, предали су власт „за чинију сочива".

Друга одлика српског човека у времену о коме је реч, била је бунтовништво, завере, у борби против Милоша. Из оваквог бунтовништва родила се хајдучија и то групна, а не појединачно. Читава села су одлазила у хајдуке и заводила ред по свом. Власт оличена у Милошу прво убија Карађорђа 1817. као политичког противника а потом креће у суров, немилостив обрачун са хајдучијом.

Видимо да је у време стварања српске државе, суровост односа између власти и народа била преовлађујућа. Упркос општим циљевима ослобађања од Турске власти и успостављања своје државе.

Објашњење хајдучије у српском народу тражи се на више страна. Указује се да народ креће у побуну због великих пореза и лошег управљања јавним пословима. Данас бисмо рекли због погоршања материјалног живота. Други разлог је могао бити одговор народа на самовољу, бахатост људи који су радили и државној управи.

Историчар Михаило Гавриловић указује на досељенички српски народ током 18. века у београдски пашалук из старе Рашке, црногорских брда, Херцеговине, Косова и Метохије. То су бунтовници и борци против Турака, по занимању сточари који су своју недисциплину и живот са пушком у руци наставили да живе у Шумадији. Они су са лакоћом дизали буне против турског зулума али и против своје власти по свом схватању правде и реда. У околностима државе у настанку, без правне свести, ширила се хајдучија, одметање од власти, крађе и убиства. По Слободану Јовановићу, буне и хајдучије под Милошем нису имале узрок у великим порезима и рђавој управи, већ у „анархистичким особинама самог народа". Већ тада се уочило понашање које реагује на мах, брзо и у складу са својим осећањима. „Одговорити на недостатке власти одмах буном и хајдучијом, може само народ сиров и неукроћен".

Национални карактер се обликује деценијама и вековима. Окосница овог појма је преовлађујући начин осећања, мишљења, понашања, начин реаговања на одређене догађаје и личности. Етнопсихологија је део идентитета као што су то језик, вера, историја, обичаји, митологија. Када данас гледамо острашћене нападе на демократски бирану власт у Србији, нападе који крше све процедуре, нападе који могу да се тумаче на донкихотски начин, нема друге до подсећања на прошла времена. Ми видимо сличан политички менталитет, „анархистичке особине самог народа", које се провлаче кроз два последња века. Колико је било буна, хајдучија, крађа, убистава. Довољна је само чињеница судбине српских владара 1804. до данас. Неке менталитетске црте тешко се мењају током времена. Институције државе трпе промене али историјско обликовање људске природе, жиле националног карактера дубоке су и споро се мењају. Ово што гледамо од 1990. до данас, 2026, на улицама, факултетима, скупштинама, а то је насилно и вербално кршење правних вредности, непоштовање другог у јавном животу, све то је већ виђено, све то има почетке у даљој прошлости. На реду је систематско васпитање и образовање неких одлика нашег националног карактера.