Постоји самомржња, родомржња и етномржња (шовинизам). Задржимо пажњу на трећем облику колективне мржње. На српски народ и српске политичке личности се, и после разбијања СФРЈ одапињу стреле и копља пуни мржње. Разуме се, не учествују сви Хрвати, Бошњаци-муслимани, Црногорци, косовски Албанци у антисрпској мржњи. Реч је о већим деловима политичких елита, медијским „ергелама" и одређеним интелектуалним групацијама.

Антисрпски савез хрватске и албанске емиграције формално је озваничен 1982. године. Усташко хрватство није ни прекидало терористичко-политичко деловање после 1945. године. Албанска борба за Велику Албанију водила се углавном политички. (Др Петар Драгишић, Албанска емиграција и косовско питање 1981-1989, Стела поларис, 2025). Политички Срби бране Југославију, као што су је бранили од 1918.

Ратни сукоби из 90-их одавно су завршени али вербално хушкачки и увредљиви напади на Србе настављени понекад и са већом жестином него у време разбијања СФРЈ. Куршуме су заменили речи-меткови. Зашто? Могу ли се објаснити? Са српске стране могу се препознати најмање три основна извора мржње.

Први је етнобалканско наслеђе. Вековима су се на овом простору сударале три религије и неколико царстава. У књижевности нико те сударе и заплете није уметнички али и сазнајно описао као Иво Андрић. Треба га увек изнова читати. Исламизација и католичење Срба оставило је дубок јаз између нација и вера пре и после стварања југословенске државе. Овај јаз никада није био стварно премошћен, али се пунио понајвише српским жртава. Они који су преверили кипели су од мржње према Србима који су остали чврсти у вери. Треба прочитати шта су о Србима писали сви антестаречевићи; „франковлук је радио опробаним методама европејца против српства".

Друга врата антисрпској мржњи отворена су 1918. године. Те кобне године за српски народ, створена је држава са неактивираним бомбама мржње према Србима. Догодило се политичко чудо: ушло се у државу са оним народима који су ратовали против Србије. А и међу разбраћом. „Ко га (др Секула Дрљевић- ЗА) није познавао никад не би веровао да Црногорац може да до те мере мрзи Србију...у сваком гесту и речи лучио је једну разарајућу киселину...Сав је био скројен од мржње и зависти" (Драгољуб Јовановић „др Секула Дрљевић једна извитопереност", Људи, људи, Београд, 1975).

У Краљевини Југославији, друга страна (хрватска и словеначка), пише Црњански 1934, само је критиковала чисто егоистички и безобзирно а српство се није чуло. А онда је букнула усташка држава, јасеновачка кланица Срба као врхунац етномржње. И после 1945, опет политичко чудо: комунистичка обнова државе са онима који мрзе српски народ и који су га смањили за милион душа. Наравно, требало је само 45 година да се жар мржње на Србе под пепелом југословенства разгори и букне. И треће политичко чудо: 35 после нестанка државе која није требало ни да постоји, с времена на време говор етномржње упућује се према Србима и српском народу из бивших република и покрајине Косова и Метохије. Дакле, Срби су учинили све за афирмацију несрпских националних и верских заједница а они им вратили гнусним речима и хладним оружјем. Вратили им мржњом а зашто нека нам одговори један лик из романа Браћа Карамазови: „Зашто ви тога и тога толико мрзите? А ево зашто: он мени, истина ништа није учинио, али зато сам ја њему учинио једну одвратну гадост и тек што сам то учинио, онога часа сам га омрзнуо."

И трећи генератор мржње је пребачен са индивидуалне равни на етнополитички. Ime овом облику мржње је завист. Историја бележи да се од свих југо народа, једино Србија изборила за своју државност још далеке 1804, да је та тековина српског народа коштала на хиљаде и хиљаде жртава палих за слободу. Та вредност, слобода, уграђена је у етнопсихолошко и политичко биће српског народа. Завист је једна од најдубљих људских страсти, како појединаца тако и народа. Разуме се, ова емоција нијеједнако распоређена међу индивидуама ни међу народима. Нације и вере са којима је српски народ живео помешано и у додиру пре, за време и после Југославије, нису могли да пригуше завист према српској историји, државности и жртвама палим за слободу. Срби од Светог Саве бележе своје постојање а неки са којима су ушли у заједничку државу нити су имали историју нити борбе за слободу, нити државе. Те огромне неједнакости и разлике Срби нису промислили 1918, а ни касније и то их је политички, демографски, културолошки коштало. Они које су ослобађали и еманциповали вратили су им 1990. и касније мржњу, нож, и прогонства.

Ето зашто, поред осталог, бивши држављани Југославије мрзе Србе. Али када се дубље размишља о политичкој и национално-верској антисрпској мржњи на Балкану мора да се каже kako су и Срби томе допринели. Да, оним делом свог политичког мишљења који се храни емоцијама, несамеравањем последица одлуке и површним закључивањем. Та фатална 1918. за Србе! Они који су одлучивали нису хтели да открију мржњу на Србе, посебно код Хрвата, да промисле будућност такве државе. Направили су од неСрба „браћу" која су им вратила државну услугу душмански. А политичку мараму преко очију Срби нису скинули ни 1941-1945. После свих међунационалних сукоба у Краљевини они (српски комунисти) стају на чело „братства и јединства" и следе Ј.Б.Тита! И тако то бива када политичка елитаједног народа више мисли kako да задовољи интересе других а запостави сопствене. А Добрица Ћосић нам је оставио вечно питањеједног његовог књижевног јунака: „кад и зашто народ напушта пут којим је дуго ишао кроз историју?"