Политички језик и говор у демократији је један избор из језика при чему се користе све његове функције: опис, обавештавање, објашњење, убеђивање за практично деловање. Све функције језика садрже, истинитост или лажност, тачност или произвољност, како властодржаца тако и опозиционара. Ипак, они који имају мандат владања и управљања одговорнији су у употреби језика од опозиције. Ови други у свом говору нису обавезни да своје тврдње аргументују, први су више одговорни због деловања у оквиру закона и пред јавношћу која их је на изборима за органе власти подржала. Они говоре народу и грађанима о својим циљевима и средствима, убеђују их и оправдавају одлуке.
У свету политике одлучује практичан успех, а том циљу служи, назовимо га објективни језик, колико и ирационални. Како је освајање и одржавање власти основна вештина политичког субјекта, очекивана је релативизација говора у складу са променљивом ситуацијом и непостојаном људском природом. Ирационално-рационални језик у политици потхрањује непланираност, изненадност догађаја, морална колебљивост понашања (завист, себичност, осветољубивост), непостојаност људске природе коју Макијавели разумева као лакоћу убеђивања следбеника али уједно и тешкоћу одржавања у том убеђењу.
Произвољност употребе политичког језика неотклоњива је из српске политичке праксе као и из било које друге. Борба за власт не подноси законска ограничења или моралне обичаје, али не може да их одбаци. У Србији се користе најтеже речи за дисквалификовање противника, посебно оног на власти од стране демократске опозиције: „стаљиниста", „диктатор", „фашиста". Свако ко је иоле политички образован зна који су конститутивни елементи појма фашизам – расизам, антипарламентаризам, идентитет народа, партије и вође, монопол на медије, прогон политичких противника, тежња да се влада светом. Коришћење овог појма у политичким сукобима у Србији посведочује одсуство знања, толеранције, а вишак мржње.
Политички језик и говор у демократији може, али и не мора бити проверен помоћу искуства. Интереси и идеје се растварају у језику и говору; у њему једнако право уживају машта и фантазија, лаж, истина и обмана. Нема никаквих сазнајних ни правних препрека да се за демократски изабрану власт тврди да је тиранска. Нема никаквих ограда да се недемократско деловање партије самоименује као демократска, а сепаратистички национални покрет као демократски. Употреба језика у српској демократској политици подлеже законима воље и страсти; он извире из емоционалних и вољних слојева политичке личности. У политичким значењима демократски језик прикрива и открива једну структуру моћи. У држави и партији (унутрашњи односи), у међудржавним односима користе се алузије, метафоре, елиптичне реченице да би се, између осталог, и праве намере сакриле. Државни управљачи и политичке странке користе „невидљиву моћ". Државна власт располаже ванредним овлашћењима (цензура), наоружаном тајношћу (војска, полиција), лажима, државном пропагандом, корпоративизмом у финансијама (Џон Кин) и због тога је њен језик сложенији, са више ноћне него дневне светлости.
Произвољност политичког језика и говора у демократији нужна је последица његове непрецизности. Бројни су примери промене значења политичких речи и појмова. Не постоји правило за однос према чињеницама и машти. Говор и језик условљени су политичком културом, политичком културом актера, тренутном ситуацијом, традицијом, визијом будућности. Дволика природа језика је способност језика да говори о себи и о стварима, и може се открити и у политици. Дволикост у језику је неотклоњива из демократског политичког живота. Нема правила по коме би реч била у складу са понашањем, нема обавезе да се подударе знак и означено: „демократска партија", „влада", „држава", „председник", „фашиста", „диктатор", „криминалац", „издајник". Све у складу са интересима.
У говору и језику демократије допуштена је мешавина језика. Политика не може да створи свој језик, као што то покушавају да учине наука, уметност, религија. У њој се мешају књижевни језик, народни (дијалекти), жаргонизми, провинцијализми, неологизми, стране речи, гласови и акценти.
Оно што се у теорији језика разликује као свакодневни, књижевни, научни језик у стварности демократске политике је помешано. У њој се читају и слушају научни језик који упућује на оно што означава, слуша се метафоричан језик, користи се свакодневни речник. Све функције језика су презентне у политичкој демократији: информативна, означавајућа, експресивна, практична-убеђивачка, конвенционална.
У демократији језик може да има функцију интеграције националне свести, а може и да разједа национално биће. У језику се дефинише национални интерес и национална слобода. Демократски поредак може да омогући језичку нетолеранцију (и друге облике нетрпељивости) али и критику нетолеранције.
Међународни интереси и језик демократије. Савремена збивања у демократском свету показују да се у име демократских вредности отворено користи језик уцена, претњи, увреда и силе да би се наметнули интереси западних демократских земаља света. Републици Србији су претили санкцијама, а војни савези демократских земаља изрицали су и примењивали оружане претње. Функционери ЕУ су се јављали као цензори дозвољених и одбачених политичких идеја. Брани се „истинска демократија", а то може да буде горка манипулација: кршење позитивних прописа у некој држави може да буде поздрављено ако то одговара западном политичком интересу. Терористички акти УЧК могу да се ублажавају бригом за „људска права", а организација избора може да се оспорава од владе са којом дотична држава нема ни дипломатске односе. А агресија НАТО пакта на СР Југославију 1999. именовала се као „хуманитарна интервенција", убијање цивила „колатерална штета". Српски одговор у језику био је двострук. Патриотско политичко крило је критиковало дело НАТО пакта, именовало правим речима агресију, а прозападни политички табор користио је језик ублажавања, избегавања, па и пребацивања кривице на српску власт.