У не тако давним временима нисмо имали животе какви су данас у Србији, трећој деценији 21 века. Такав живот није посебност Србије; сличан је и у другим државама савременог западног света. А ради се о провали људи без дела и значаја, без иакавог видљивог доприноса општим вредностима у јавни друштвени живот који засипају глупостима, мржњом, бесом, виком и циком. Одједанпут се појаве на позорници, избаце из себе накупљени бес и мржњу на онога за кога умисле да им је крив за „нешто“, а онда нестану до прве прилике. Ко је знао да има оволико таквих људи.

Демократија медија је свакоме дала прилику да се искаже у најгорем светлу.

Навалу безначјника није омогућио ниједан људски фактор; отворен пут овим људима омогућили су нови медији, нова техника комуникације: ттелевизијама су додате мреже. Када се човек окрене око себе запажа да све пршти од говора и слика. Људска права, демократија иду на руку новим медијима и сада свако са мобилним у рукама, а са телевизором у кући постаје субјект историје.

Тако у мору телевизијских станица, малих и великих безначајник успева да уђе у једну од њих и шта ради – сипа отров на оне који су бирани од народа да управљају државом. Говори „субјект историје“ шта му пада на главу, а пада мују му речи стреле, речи пуне барута, па се свако разуман мора да упита шта се догодило са субјектом у његовом одрстању, васпитању и образовању, да је тако огорчен преко сваке мере. У том говору речи и стварност су као небо и земља, зјапи провалија између глупости и памети. Али немари, иде он даље и говори као да га цео свет слуша и гледа.

Тако безначјаник на малој телевизији. Али то је ништа у односу на друштво умрежено мобилним телефонима. Ту тек има речи и реченица које као да су изникле из самог пакла. Свако има слободу да искаже свој таленат у одвратном псовању, у вређању, у лажима, у мржњи, у претњама насиљем. Тако сваки дан тече ова офромна река пуна вербалних пирана. Мобилни Амазон. Демократија медија је свакоме дала прилику да се искаже у најгорем светлу, да се избаци муљ са дба свакога ко га има у себи.

И ту нема спаса. Ко ће забранити безначајницима људска права у демократији. Преостаје једино борба. Они који су сачували разум, трпељивост, васпитање треба да користе исту технику, нове медије, за одбрану лепше стране живота. Није лако али добро и лепо, истина и морал имају своје „адвокате“ пред навалом безначајника.