На ово питање, правници би одговорили: шеф државе. Политички људи би видели и његово окружење – саветници, аналитичари. Заинтересована јавност би комбиновала разне тајне и јавне утицаје на одлуке које доноси врх државе. А незаинтересовани грађани гледали би своја посла.
У таквој пирамиди власти државе и свет се крећу одувек; разлика је у оружју које се користи. Зачудо, у савременим демократијама одлука о рату и миру је у рукама једног човека кога су грађани изабрали док је у недемократијама владар рата и мира, неизабран, наследан или узурпатор. Где је разлика? Чињенице савремених ратова демократије показују да одлуке шефа државе о покретању ратова не пролазе кроз скупштинску процедуру. Законодавна контрола власти не постоји, а што најупечатљивије потврђује америчко ратовање у последње три деценије.
Подсетимо се бомбардовања Србије 1999. године.У својим мемоарима (The Journey, 2010) Тони Блер се присећа Косова, заправо бомбардовања Србије 1999. године. По сопственом признању, он је главни архитекта и извођач тих ратних радова. Ево његових речи: „Од почетка сам био потпуно спреман на војно решење...Био сам непоколебљиво заузео став да ствар не пацификујем, него да је доведем до краја“. А крај је била војна и копнена инвазија на Косово и Србију. Да би остварио тај крај, по сопственом признању, кренуо је у убеђивање Клинтона и Европе (ЕУ) да прихвате бомбардовање Србије.
Двадесет седам година касније, председник САД Доналд Трамп одлучује да бомбардује Иран: „Пре само неколико тренутака, по мом наређењу, Централна команда Сједињених Држава извршила је једно од најмоћнијих бомбардовања у историји Блиског истока и потпуно уништила сваки војни циљ на иранском крунском драгуљу, острву Харг. Наше оружје је најмоћније и најсофистицираније које је свет икада видео, али, из разлога пристојности, одлучио сам да не уништим нафтну инфраструктуру на острву... Додао је да је америчка војска "најсмртоноснија, најмоћнија и најефикаснија сила било где у свету".... Имамо ненадмашиву ватрену моћ, неограничену муницију и пуно времена - гледајте шта ће данас да се деси том поремећеном олошу. Они убијају невине људе широм света већ 47 година, а сада ја, као 47. председник Сједињених Америчких Држава, убијам их. Како је велика част то чинити! Хвала вам на пажњи посвећеној овом питању. (Мрежа Truth Social, 14. 3. 2026).
Дакле, видимо да је политика, тачније политичка одлука у савременим западним демократијама концентрисана у рукама првог човека државе и то изабрног од грађана. Они су изабрали човека који доноси одлуке од којих зависи да ли ће, поред других друштвених питања, живети у миру или рату са другим државама. ЈЕДАН човек одлучује о милионима људи! Запањујуће! Може ли да буде другачије? Тешко. Шеф државе поседује неке особине карактеристичне само за ту улогу али и ту се мешају разум и емоције, хлададно мишљења и вреле страсти.
Међутим, практично деловање суочава се са настајућим силама, са изненадим ситуацијама које он треба да обликује да би их решио и да из њих нешто остане. Председник државе треба да има знање sui generis, знање о ономе што настаје, што тече. У том настајућем знању нема толико логике колико воље, вредновање, поглед на свет који такође структуирају мишљење. Све наведене особине преламају се корз начин одлучивања, а одлука може да буде добра или рђава.
То је ситуација када ЈЕДАН човек на врху државе одлучује промишљено или под притиском емоција. Или ће мислити о последицама својих одлука или ће се руководити чистом вољом. Или ће кренути у рат да убија или ће тражити путеве мира.
Ко доноси судбоносне одлуке у политици? ЈЕДАН човек са својим тимом. Грађанима и нацији преостаје да се питају какав је човек који се препоручује за власт. Наравоученије: треба широм отворити очи о кандидатима пре него што се приступи гласачкој кутији.