Одмах да се изјаснимо - то је тип човека који је био, који јесте и који ће бити део српског постојања. И не само нашег. Мржња је емоција која је део људске природе, она је обликовала нагонску борбу против другог, она користи разна средства за своје „победе". Разликују се приватна и јавна, политичка мржња; унутарнационална и међунационална (државна). Задржаћемо пажњу на српску политичку мржњу и то ону која долази са стране опозиције. Она је пратилац српске политике у два последња века. Kako се испољавала може се сазнати из разних списа ондашњих времена. Чињеница је да се и ова лична и групна емоција везује за друштвено-политичке прилике, за конкретне ситуације а то значи да лице мржње није увек исто али суштина је иста.
Какво је лице србомрсца на опозиционој страни српске политике у времену од 2012 до 2025. године? У којој мери је могуће ући у ментални склоп овог човека? Kako открити путеве настајања страсти која је усмерена на демонизацију и поништавање политичког противника?
Треба поћи од нагонске структуре, од генетике. Неке особине личности додељује природа. То биолошко наслеђе, на подлози танатоса до одређене границе обликују родитељи и школа. До одређене границе! На тим раним вратима живота развијају се емоције према другима, позитивне и негативне и емоције према себи. И ту се јављају, kako се већ стари Грци приметили, осећања одбијања и привлачења. Она прва се шире одрастањем као мржња која жели пропаст и несрећу другог човека, групе или нације.
И ето српског мрзитеља, србомрсца у политици, у оној на папиру и оној у пракси. Препознаје се по агресивном говору и понашању, жељи да доминира и да се потчињава ономе ко је изнад, да манипулише људима, нескривеном нарцизму и догматском мишљењу. Kako се овај србомрзац нашао у политичком животу питање је за сваког од њих понаособ. Оно што се види белодано, то је жеља да се домогне моћи и власти. Али власт схвата и примењује другачије од демократског политичког Србина, који тежи процедуралном доласку и одласка са власти и праксу развоја општег добра државе и народа, грађана.
Политички профил србомрсца уоквирују неподношење противника на власти, љубомора, завист. Демократски поредак дао му је прилику да јавно говори „да нико не буде први" и да се практично бори свим средствима против првог. Мржњом омета, спречава легитимног и легалног носиоца власти. Троши свакодневно снагу да загорчава живот властима и грађанима. Наступа тако да власт треба уништити и то на свим нивоима. Водеће личности треба засипати увредама, псовкама, клеветама, лажима. Србомрзац у политици је демон измишљених прича о властима. Мржња са својим рођацима љубомором, завишћу, гневом, презиром, једним делом извиру, на подлози биолошког танатоса.
Међутим, родомрзачке црте личности нису само плод наслеђа. Оваква мрзилачка агресивност може се концентрисати, приметио је један психолог, и око „веровања у велику идеју, у праведну ствар, за коју се треба борити. Повезана са тим је и склоност ка опредељивању за правду, идеју, партију, људе. Наравно, пре свега за идеју водиљу". То је круна српског мрзитеља — удружити негативне емоције и самоверовање у своју мисију, у праведну идеју за коју се бори.
А та мисија је говор и деловање све супротно од онога што власт говори и чини. Врхунац је његово залагање да „Србија стане". Све што је постигнуто у инфраструктури, стандарду грађана, обнови културе памћења, све је то ништа. И не само то, србомрзац оптужује власт што је пала надстрешница, оптужује што је извршено убиство младих људи, што је пао рингишпил у Прокупљу, што је, гле чуда, пао снег па замео улице, или што пада киша па плави њиве и куће поред реке. И тако то иде да се не назиру границе бесмисла и лудости политичке.
Сваки успех власти за њега је неуспех! Овај наш човек изгубио је сваки смисао за стварност и осећај мере. У томе има огромну помоћ нових средстава електронске комуникације. У ранија времена, мржњу је исијавао усмено, преко новинског папира, стабилним телефоном када је пронађен. Другим речима, мржња је имала границе исказивања. Са мобилним телефоном и интернетом, она је експлодирала. Србомрзац се осећа као бубрег у лоју. Може и са именом и са лажним именом да бљује свакојаку мржњу на власт: псује одвратно, вређа, лаже, прети, најављује вешала за људе на власти, демократски биране.
То је србомрзац у Србији. После разбијања југословенске државе, неки србомрсци су остали у бившим републикама и Покрајини КиМ. Највише их је у Хрватској а један од предводника је Предраг Мишић из Вуковара који је на челу Домовинског покрета, усташке оријентације који се између осталог залаже за Хрватску православну цркву. Ту је и Ненад Рашић („продао веру за вечеру") са Косова и Метохије кога бирају Албанци, противник Српске листе, а који је под скутом Аљбина Куртија албанским србомрсцем. Ту су србомрсци у Црној Гори, наследници Секуле Дрљевића, а ту је и Јовo Дивјак, Србин из Србије који је стао на чело муслиманске војске у Сарајеву, и још неки бошњачки Срби. Дакле, не живи србомрзац само у Србији већ и у околним државама насталим од република СФРЈ. Њихову мржњу према свом роду појачава љубав према непријатељима српског народа. Невероватно али истинито!
Али да оставимо проблем модерне демократије и ИКТ сектора за другу прилику. Шта да радимо са србомрсцем? Видимо да цивилизација подстиче више мржњу него пријатељска осећања. Мрзи се и завиди се човеку који је успешан, богат, који је на власти. Али мрзи се и зато што је србомрзац незадовољан сопственим промашеним животом, што је неко други успешније прошао у животу од мене. Мржње је више, а њена супротност - дивљење, све оскуднија, по речима Бертранда Расла. Kako помоћи човеку мржње? Тешко питање. Покушајмо да његовој несрећи понудимо нешто од срећног поимања живота.