Само уједном дану 20. 9. 2026. године на једној страници дневних новина три вести о страдању Срба у бившим републикама СФРЈ. И то каквом страдању! Први случај. Српски држављанин у средњим годинама (49) обукао је мајицу Црвене Звезде и кренуо у шетњу морском обалом у Макарској. Љубитељ фудбала, навијач српског клуба. Виђамо их у свим градовима, у Београду момци носе дрес Интера, Барселоне и других клубова.
Овај Србин у Хрватској, на летовању, доживео је да га хрватски држављанин гурне у море управо због навијачке мајице. Полиција је проверавала његов приватни телефон и по њиховим наводима открила „величање Ратка Младића". Одређено му је задржавање у затвору у трајању од 14 дана због „вређања Републике Хрватске и њених грађана" на приватном телефону. (Шта има Хрватска са Ратком Младићем?) Шта се десило са Хрватом који га је гурнуо у море? Ништа, након испитивања пуштен је да се слободно креће по Макарској.
Студенкиња са Пала на факултету у Сарајеву, објавила је на телефону стих песме „Ђенерале нек је твојој мајци хвала". То је откривено на мрежама и она је одмах била подвргнута дисциплинском поступку. Колеге, бошњачке националности ставили су је у изолацију на Вајбер групи. Одлучила је да на трећој години успешног студирања, после шиканирања на националној основи, напустила факултет и наставила у Бањој Луци.
У Кључу, босанском градићу, на обележавању дана Општине ветерани Армије БиХ дефиловали су са покличима „Текбир, Алах Екбер" и са ратном иконографијом. У тој општини 1995. уништено 14 српских цркава и парохијских домова а убијено преко 60 цивила. Попаљено је 45 српских села и засеока и 1.400 српских кућа. Тако пише у оптужници против Атифа Дудаковића. Малобројни српски становници општине Кључ пишу европским капућехајама у Сарајеву и питају да ли и они прећутно дефилују са ветеранима Армије БиХ.
Дакле, то је слика једног дана о Србима у Хрватској и Федерацији БиХ, после 30 година од разваљивања СФРЈ. А у месецу је тридесет дана, а у години 365 дана. А тек када се дода овоме и насиље албанских власти над Србима у НАТО покрајини Косово и Метохије слика распетог српства је заокружена.
Прогон и насиље над Србима не престаје. Индивидуална етномржња помешала се са државном. Приватно се кажњава као да је јавно. Јавни ред и мир угрожава приватни твит или песма! Хрватска у томе предњачи. Kako смо довде стигли? Тако што је антисрпски центар у Европи све ово омогућио. А ови у Загребу, Сарајеву, (Приштини и делимично Подгорици) одушевљено прихватили.
Антисрпски центри на Западу створили су слику о Србима као злочинцима, кривцима за све што се дешавало на ратујућем простору СФРЈ. Ту је почетак. На наставак у бившим републикама а од 1992. државама није требало дуго чекати. И тај наставак траје све до данас, 30 година. И наставиће се. А онај ко је бацио шибицу на југословенско сено, мирно гледају како антисрпски угарци тињају, kako на државном тако и на индивидуалном плану.
Пала је заблуда о начину функционисања нових медија — појединац (или група) има могућност да се чује и представи а да други људи о томе не одлучују. Мреже нас позивају да учествујемо, да не будемо само индиректни субјекти друштва због саме чињенице да смо њен саставни део. Тако у теорији. У пракси државна власт одлучује kako ћеш се представити; може да те ухапси ако нешто нањуши у мобилном телефону сваког грађанина а посебно ако је странац и то Србин на простору некадашње СФРЈ. Посебно у Хрватској.
Србија немоћно гледа шта се чини са Србима у бившим републикама и тешко шта може да учини. Не може ни у својој покрајини Косово и Метохији, и то са правним надлежностима УН. Овај највиши међународни правни орган води КиМ као део Србије али моћне западне државе не признају ту одлуку и рачунају на Косово као независну државу. Срби трпе и пате на Косову и Метохији а Србија мало може да учини да их заштити.
Све је то резултат југословенске заблуде од 1918, и антисрпских центара на Западу. Паметном доста!