„ОЖИВЉАВАЊЕ МРТВАЦА". Не умире прошлост лако, а ни упокојени појединци. А зачудо никако да се сахрани мучна и национално тегобна југословенска политичка прошлост и творци такве прошлости. Српску новију историјску епизоду посебно је обележио Тито. Владао је као цар, Србе је национално поцепао унутрашњим границама, припремио крвава раздвајања 1991. године. Тешко да има нешто позитивно да се дода билансу доживотног председника СФРЈ. Међутим, има са појединачних, личних страна. Ту недавно један песник, не без песничког дара, узнесено је подсетио у престоничким новинама, на својих тридесетак сусрета са човеком који је „оплеменио његов живот". Зачудо, четрдесет година од његове смртиe, он говори о покојнику „друг Тито", тако да млађи читалац може да помисли како је овај „друг" још жив. Хвали се песник како је писао сценарио за прославу Дана младости. Његова иновација су живе слике на терену. Сећамо се хиљаде младих девојака и дечака који су својим телима исписала „Тито волимо те". Песник не би био песник да не сачини стихове: „Зашто волимо Тита" а потом је стави у књигу „Тито је наш друг". Књигу му је поклонио 1979. а од 1976. био му је „чест гост на ручковима, соареима са само неколико одабраних". На основу те песме направљен је и мјузикл који је неумрли Тито погледао 1976. у Новом Саду. Прича песник како јеједном и никад више дошао Тито уједну од својих југовила „Равне" на Фрушкој гори, којом приликом је причао „другу Титу" о својој деци, а овај слушао као да је у УН. На Нову годину 1980. Тито му је послао књигу са својим потписом и честитком. То је била „пажња председника према једном песнику".

И тако слава неумрлог „друга Тита" не бледи у животима неких српских уметника. Шта рећи. Песник, као и сваки грађанин, може да има хвалоспев према шефу државе или критички став. То право није предмет спора. Али, то важи у демократској држави у којој власт има опозицију и ограничен мандат управљања. Титоизам је поредак личне диктатуре са антисрпском политиком. Тито није био Стаљин али је био апсолутни господар СФРЈ са хуманом шминком. Довољно је било одсуство опозиције па да човек буде бар опрезан у изрицању суда о њему, а четири деценије после смртиe не увиђати рушевине његове власти, зло учињено Србима и при том говорити „друг Тито", мора изазвати ироничан осмејак код читаоца али и питање: шта је разум, шта је морал? Да ли песник не зна колико је књижевника и других припадника професија заглавило у затвору због приватних критика самодршца. Његов песнички сабрат допао је затвора због збирке песама објављене после смртиe „друга Тита". Просто је невероватно одсуство свести о политичким токовима, догађајима и личностима у СФРЈ до 1980. године. Узалудно је пребацити песнику да је уживао привилегије у комунизму, да је поезију ставио у службу апсолутног самодршца који је обогаљио српски народ.Једино преостаје горко сазнање да се неки писци ничега не стиде, да су учествовали, свесно или не, у борби против сопственог народа.

„ПОДМЛАЂИВАЊЕ РОДОМРСЦА". Уврежило се мишљење да је уметник посебна личност, да је за публику и културу важно његово дело а све изван или поред дела, неважно. Ни то како живи, ни какве ставове о својој нацији и држави саопштава, ни знање о ономе о чему говори. Дакле, неважне су сазнајне, моралне, социјалне особине личности.

Старо питање: однос између дела и личности, од потпуне разлике до стопљености. Одговор је разнолик. Теоретичари и критичари књижевности ће више гледати вредност дела, а читаоци, свако на свој начин. У српској књижевности има писаца који о јавним политичким стварима саопштавају своје ставове, а неки се издвајају аутошовинистичким говором. Такав антинационални екстремизам није једноставно разумети, ни мотивацијски ни биографски.

Пажњу привлаче подржаваоци оваквих писаца и њихових гнусних напада на српство и све у српству. Овај круг људи открива себе. Они који му удељују награде могу да се покривају делом, али и крвава рука пише књиге. Како одвојити дело од аутошовинистичких, родомрзачких изјава овде и по Европи и свом народу? А писац бљује мржњу на Србе и под старе дане. Мислиш ућутао. Покајао се. Постидео. Не добија награде. Даје интервјуе водећим престоничким новинама.

Подржаваоци писца родомрсца на два начина откривају свој јавни и политички профил. Они, на првом месту, крију обилату политичку писанију и све оне гадости које је саопштио Србима и Западу (ЕУ), а на другом своје политичко припадање. За живота писцу се рачуна све што напише, а када гробна тишина покрије писца и њему склоне читаоце, када стигну нове генерације, реално је да се већа пажња посвети делу а мања или никаква његовим политичким ставовима и сликама.

Неки мислиоци тврде да је писање књига доступно врлим и рђавим људима и да могу књигу да користе за своје циљеве. Књижевник може стилским средствима да забашури своје политичке циљеве, а кад пише неуметничке књиге онда је његов морал на светлу дана.

Такође, у неким медијима шире славу родомрсца. Како то разумети? Једно разумевање је да деле његове политичке ставове о Србима и Србији. Немогуће је неке људе спасавати од мржње и лудила, речи су једног књижевног јунака Милоша Црњанског. Шта нам говори чињеница културног и медијског окружења родомрзачког писца? Ништа посебно. Постоје такви Срби и треба дефинисати однос према њима. Они који држе до достојанства нације којој припадају треба критички да се супротставе, да прекину ћутање. То је живот – пуно је цвећа, али корова није мало.