Мржња (и љубав) је једна од најачих емоција. Она је по правилу усмерена према другима – особама, породици, нацији, странцима, али и према себи – самомржња. Човек се рађа са душевним склопом у коме преовлађују једна или друга осећања. Али није без значаја и социјално учење. Ако је у породици дете изложено грубости, насиљу и агресији родитеља могу се јавити негативне емоције које ће се развити до граница мржње. Група вршњака такође може да буде генератор негативних осећања према слабијим ученицима разних категорија. Политичке разлике и борба за власт су легално место за нетрпељивост и мржњу према противнику.

Емоције делују стално, а разум повремено на човеково мишљење и понашање. И то како осећања која су управљена према сопственој личности (стид, кривица, кајање, страх) тако и осећања управљена према другим личностима (љубав и мржња). Српски политичар је и осећајно биће. Од свих емоција, окренуте према себи или другима, у јавном животу највидљивија је мржња. Љубав као доживљај среће и задовољства се држи у приватности. Пријатељство и привлачност не траже светла јавности. То није случај са емоцијом мржње. Жеља да се нашкоди другоме, да се уништи, однос пријатељства према другоме, део је јавног живота.

Није мржња општа нити је народна предиспозиција али чинилац је људске природе. Политичар би, по неким уверењима, требало да делује смирено, разумно алтруистички, са бригом о општем животу грађана и народа. У стварном животу, политичком деловању, он може да исијава мржњу према другим људима или према људима на власти или према некој нацији, држави. Не потеже физичку силу, али понекад ни то му није страно, било учествовањем у тучи или призивањем физичке и војне силе као средства за остваривање својих циљева.

Његова мржња је у речима. Најтеже речи потеже опозициона странка или њени челници. Мржња је посебно резервисана за оне који обављају јавну власт, а изабрани су демократски. „У нашој политици мрзи се безумно", записао је Милош Црњански између два светска рата. Да ли се данас нешто изменило у деловању већег дела опозиције? Од негодовања до беса, гнева, злобе, широк је распон нашег опозиционара и његове мржње. У том погледу речи кочијаша и образованог се не разликују. Псовке се мешају са опростаченим речником. Добри савезници су лажи и измишљотине о противнику.

Ко су објекти мржње? Приватно лице шири мржњу на непосредну околину, на оне које познаје. Мржња политичког опозиционара у Србији је јавна. Он мрзи нацију и њен идентитет, мрзи државу, мрзи националне вредности, мрзи традицију и културно наслеђе, мрзи оне који не мисле као он. Мрзи тако да уништи, или да осакати оне што мрзи. Има ли нешто што не мрзи? Не мрзи своје ЈА.

Одакле извире политичка мржња? Њени корени су у физиолошкој основи емоција, у хипоталамусу или вегетативном нервном систему са ендокриним системом. Психолози мржњу тумаче као реакцију на осујећеност у постизању одређеног циља, жеље. Страст према моћи, новцу ако није задовољена прераста у агресивност и мржњу. Другим речима, она је одговор на фрустрацију. Ако је по Фрому љубав „зрео одговор на проблеме егзистенције", (садржи бригу, одговорност, поштовање, знање, способност да се воли и да се буде вољен) онда је мржња незрели одговор на проблеме свог и колективног живота. Особа може да мисли да је неправедно осујећена али њена процена не мора да буде тачна. Можда је неко од њих имао неке велике жеље, на пример да буде председник државе, да добије награде, да буде онај који се слуша. Ко зна? То се нагађа.

Нису само биологија и психологија родно место мржње. И друштвени, политички системи доприносе ширењу страсти усмерене према другом. У демократији постоји тенденција слабљења ауторитета власти, слаби врлина дисциплине и послушности зато што јача индивидуалистичко схватање живота. И политички човек тражи излаз из самоће. Kako да превлада сопствену индивидуалност. Постоји неколико начина по Фрому да човек изаће из самоће: 1. тежња ка моћи и освајању, 2. хедонизам (телесна задовољства - храна, алкохол, донжуанизам), 3. аскетизам – бекство у религијски мир, 4. стваралачка активност, 5. љубав. Овоме можемо да додамо и мржњу; ово осећање је такође начин да човек превлада сопствену одвојеност. Али она је део тежње за моћ и власт.

Мржња се јавља у друштву са агресивношћу, увредама, завишћу, презиру. Њени облици су појединачна, групна, страначка, социјално-политичка, ситуациона, трајна-конституционална. Родно место мржње чини сплет разлика у разним аспектима живота. Појам разлика има опречна значења. Благодет цивилизације се види у поштовању разлика али искуство казује да разлике стварају мржњу. Ову мисао налазимо и у радовима Владете Јеротића. „Зашто се људи међусобно не слажу, зашто ратују и појединачно и колективно. Једноставан је одговор, а уверен сам да је тачан: зато што су различити!...У природи људи постоји страх од различитости (ксенофобија насупрот ксенофилији). Слично привлачи слично а различито буди страх, сумњу и неповерење". Отуда стална тежња човека да намеће своје мишљење погледе другом. Није свака разлика увод у мржњу јер постоје и други облици незадовољства које из њих потичу: гнев, љубомора, одвратност, страх. То значи да ће мржња са њеним другарицама увек постојати. Увек ће постојати потреба да се афекти испоље на неком човеку или објекту.

У Србији се сваке године дописује листа јавне мржње из говора или дела политичког табора, по правилу опозиционог. Књига мржње у српском народу има више томова. Излива се мржња према српским вођама демократски бираним, српским интелектуалцима који не мисле као ЈА, институцијама културе и српском народу. Мрзитељи су несрећни што Србија напредује чак и да иде по њиховом начину. У држави благостања и стабилности они не би имали кога да мрзе, да презиру, да се ругају. Питање свих питања је како обуздати мржњу у демократском поретку?